Još veselih vesti o studiranju?!

Neće biti ponavljanja konkursa Povodom inicijative da se preispita ili ponovi konkurs za stipendiranje mladih talenata zbog strogih uslova koje je zadovoljio samo 91 student od predviđenih 500, iz Fonda za mlade talente za „24 sata” kažu” da „Fond ne može da proširi listu jer bi to bilo protivno pravilima koja su možda stroga, ali važeća”.

Iz Fonda su, povodom inicijative Pokreta „Evropa nema alternativu“, za „24 sata“ napomenuli da „Fond nije način i nije nastao kao organizacija s ciljem da humanitarno pomogne, već kao vid borbe države koja želi uz podršku građana da investira u najbolje među najboljima“.

– Upravo takvima ova stipendija će pomoći da stečena znanja na najboljim fakultetima EU usvoje i tako postanu nosioci i promoteri znanja koji će koristiti budućim genercijama da tako stečena znanja upotrebe na pravi način – kaže se u saopštenju Fonda.
Miljana Radivojević (27) je jedna od onih koja će ispaštati zbog ovakvog stava. Radivojevićeva je konkurisala za dodelu stipendija koje Fond dodeljuje domaćim akademcima koji su upisali master i doktorske studije u zemljama EU, ali je odbijena zbog uslova da stipendiju može da dobije student koji ima najviše 25 godina.

– Na ovaj način su oštećeni mnogi mladi talenti, a Miljana je jedna od njih, jer sem izuzetne reputacije koju ima u Srbiji, odavno je priznata i među svetskim stručnjacima – kažu u Pokretu Evropa nema alternativu, koji traži od države da razmotri rezultate konkursa.
Miljana je završila arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao student generacije, kao i magistarske studije.

– Od britanske vlade sam dobila 45.000 funti za nastavak istraživanja, a od svoje zemlje ni osminu sume koja mi je neophodna za dalje školovanje. Ovde živim kod prijatelja, podigla sam pozajmicu koja je dovoljna da preživim do kraja meseca. Razočarana sam i ljuta na svoju zemlju. Na ovaj način država mladima šalje poruku da beže odavde. Sramotno je da nas uslovljavaju brojem godina. Ja sam studirala po starom programu, a nameću mi nove standarde. Šta je sa studentima koji su prošle godine imali 26 godina. Država tada za njih nije imala novca, a sada smo, prema kriterijumima, suviše stari – kaže za „24 sata“

Studenti nastavili proteste

Oko 2.000 studenata BU protestovalo je juče ispred Vlade, zahtevajući olakšan upis naredne godine studija i smanjenje školarina. „Zahtev da se svim akademcima koji su obezbedili 42 boda omogući upis na budžet biće razmotren kada svi univerziteti dostave podatke o broju studenata koji bi obezbedili uslov za budžetsko studiranje, saopštio je David Bakić, student prodekan na FPN, posle razgovora s predstavnicima ministarstava prosvete i finansija u Vladi. O zahtevu da svim studentima koji studiraju po starom programu, kaže Bakić, bude omogućen bezuslovni upis završnih godina studija zaključno s generacijom 2005/2006, odlučivaće rektorati univerziteta i fakulteti. On dodaje da je prosvetna inspekcija pozvana na sve fakultete koji su prijavljeni da naplaćuju prenete bodove iz prethodne godine studija i „ti fakulteti će morati da vrate novac studentima”. Organizatori studentskog protesta rekli su da će naknadno odlučiti o daljim aktivnosti. Senat BU je juče oformio radnu grupu za primenu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, koja će za narednu sredu, kada je nova sednica Senata, pripremiti smernice fakuletatima.

(Preuzeto iz 24sata 23.10.2008.)

Privatni univerzitet?!

Na moju veliku sreću i zadovoljstvo, koje kako samo mogu da pretpostavim dele i svi drugi prevareni polu-diplomci (pošto šta smo mi drugo kada neće da nam priznaju master sa četiri godine studija, a sa pet dobijamo uz struku i jedno „diplomirani“ koje kada se bavite kulturom i umetnošću u Srbiji možete slobodno da okačite u kupatilu radi bolje probave, pošto čemu bi drugom to i služilo?), saznala sam, danas, kada sam otišla na dogovor o master studijama da ću umesto da od sledećeg meseca budem postdiplomac, nastaviti da u očima države budem budala! sic! Elem, oni su tako zasedali juče (pošto su prethodno primamili studente da se prijave) i zaključili da pošto država neće da da pare, neće ni oni da rade volonterski. Hm, to je deo koji još uvek ne iritira potpuno… ali… Onda je moja mama bila vredni entuzijasta i nazovala prvo Ministarstvo za prosvetu i sport (ili kako se to sad već zove) i oni su joj rekli da nemaju pare za takve (što znači za studente sa prosekom iznad 9,5) studente, a da fakulteti sami određuju školarine. Dobro… Onda je ona tako zvala nadležne u Pokrajini, pa rektorat, i ovi poslednji su bili tako ljubazni da joj kažu da nam, eto, mogu izaći toliko u susret da ako ih lepo zamolimo, što podrazumeva i vrlo usrdno i ponizno (što da ne?), mogu da nam omoguće da platimo u nekoliko rata! Nije li to divno? Pa da sam ja htela da plaćam mogla sam:
a) da idem na privatni (a ne kvazi-državni) fakultet, gde bi mi svakako bilo lakše
b) da studiram u inostranstvu
što ću i da uradim. Sad već čujem one domoljube što prigovaraju da ću svoje pare da dam tuđinu a neću da ih ulažem u rodnu grudu… E, pa neću! Zato što je u nekim evropskim zemljama (npr. u Švedskoj) školstvo besplatno, a druge, s obzirom da nisam njihov državljanin (na moju nesreću), imaju svo pravo da mi traže pare. Ali u Srbiji NE. Zato što ja nisam završila fakultet sa prosekom koji imam, a da država ne može da mi obezbedi ni posao ni dalje školovanje, a nisam ni budala (bar ne više) koja će da plati 65000, i to je među najjeftinijim varijantama, da bi dobila ono što će studenti, dragi bolonjci, da dobiju za džabe… Naravno, nisu oni krivi što imaju sreće, ali…
Hoću da idem na državni fakultet!!!

Tvoje ruke u neskladu između zbilje i sna

NAJLEPŠA KNJIGA NA SVETU ZA 100.000 EVRA

Mikelanđelo od mermera

Sa koricama od izvajanog mermera, stranama od pergamenta sa tekstom ispisanom mastilom uradjenom po starinskoj recepturi, „najlepša umetnička knjiga na svetu“, posvećena Mikelandjelu, u izdanju italijanske kuće FMR, dostupna je na tržištu, ali samo u 99 primeraka, po ceni od 100.000 evra.
nastavak vesti: borba
Da li je i najskuplja novoizdata knjiga?

Ja nisam tamo ni tu

prošli smo prvi dan čuđenja
prošli smo prvi dan padanja
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
dok pijem sok iz tvojih očiju
dok ližem sol sa tvojih prstiju
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
tonemo, tonemo
tonemo, tonemo
prošli smo prvi dan gledanja
prošli smo prvi dan kajanja
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
ne, dani nisu dugo čekali
dani su bežali, uzalud leteli
ja nisam tu
ja nisam tamo ni tu
tonemo, tonemo
tonemo, tonemo

ИНТЕРВЈУ СА ЖАН-МАРИ ГИСТАВ ЛЕ КЛЕЗИОМ

Жан-Мари Гистав ле Клезио (Jean-Mari Gustav le Clézio)
Нобелова награда за књижевност за 2008. годину

„Буквално говорећи, писање је за мене као путовање. Оно је излажење из себе и живљење неког другог, можда бољег, живота.“

Телефонски интервју са Жаном-Мари Гистав ле Клезиом, непосредно после проглашења за лауреата Нобелове награде за књижевност за 2008. годину, 09. 10. 2008. Разговор водио Адам Смит (Аdam Smith), одговорни уредник веб-сајта Nobelprize.org.

Жан-Мари Гистав ле Клезио: „Да, Ле Клезио крај телефона.“
Адам Смит: „Овде Адам Смит. Зовем у име сајта Фондације за Нобелову награду, из Шкокхолма.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А.С.: „Да ли би Вам сметало да поразговарамо само пет минута телефоном.“
Ж-МГЛК: „Ни најмање. Спреман сам за то.“
А.С.: „Најлепше захваљујем. Ви сте становник многих земаља, али тренутно смо Вас затекли у Француској, зар не?“
Ж-МГЛК: „Да, ја сам тренутно у Француској, али за неколико дана идем у Канаду.“
А. С.: „Када се узме у обзир чињеница да сте одрастали у многим земљама и да сте живели широм света, да ли постоји неко место које бисте назвали својим домом?“
Ж-МГЛК: „Да, рекао бих да је то Маурицијус, одакле потичу моји преци. То је место које заиста сматрам својом малом домовином. Дакле, дефинитивно Маурицијус.“
А. С.: „Од детињства сте навикнути на коришћење два језика, али увек пишете на француском. Шта је разлог за то?“
Ж-МГЛК: „Да, јесте. Чињеница је да сам као дете растао говорећи француски, мислим у француској јавној школи, тако да је прва књижевност са којом сам дошао у контакт била француска. Мислим да је то разлог због којег пишем на француском.
А. С.: „Почели сте да пишете још као дете и били сте веома продуктивни. Написали сте преко тридесет књига. Да ли писање долази лако? Да ли уживате док стављате речи на папир?“
Ж-МГЛК: „Да, дефинитивно. Једно од мојих највећих задовољстава у животу је да седнем и пишем, где год се налазио. Немам никакву канцеларију, могу да пишем свуда: ставим лист папира на сто и онда путујем. Дословно говорећи, писање је за мене као путовање. Излазим из себе и живим неким другим, можда бољим, животом.“
А. С.: „То је лепо. Људи обично говоре да је читање као путовање, али лепо је ако је и писање то такође.“
Ж-МГЛК: „Да, у мом случају, писање и читање иду заједно. Веома уживам када се налазим у страној земљи, у новој земљи, на новом месту. Такође, веома уживам када почињем писање нове књиге. То је као да постајете неко други.“
A. С.: „Ви често пишете о другим местима, другим културама, о другим моћусностима. Између осталог, написали сте књигу о америчким Индијанцима. Шта је оно што Вас посебно привлачи у њиховој култури?“
Ж-МГЛК: „Разлог је вероватно у томе што је та култура веома различита од европске, и с друге стране, није имала прилику да се сама изрази. То је култура коју је на неки начин разорио модерни свет, нарочито освајачи из Европе. Зато имам осећај да се ту налази важна порука за Европљане… Ја сам суштински Европљанин и осећам да се ту налази позив Европљанина да се сусретну са овом толико различитом културом, из које могу много да науче.“
А. С.: „Такође, много пишете и о колонијалном искуству. Да ли мислите да је за модерну Европу важно да проучи своју прошлост на овај начин?“
Ж-МГЛК: „Да, јер осећам да европско, а рекао бих и америчко друштво, много дугују људима од којих су узимали у колонијална времена. Мислим да богатство Европе потиче од шећера, од памука, од колонија. И на овом богатству су Европљани и Американци засновали индустријски свет. Зато они много дугују колонизованим народима, и зато треба да им врате те дугове.“
А. С.: „Велики број Ваших дела може да се повеже међусобно само циљем са којим пишете. Који је то циљ?“
Ж-МГЛК: „Најважније ми је да буде веран себи, својој истини, да себе изразим на најпрецизнији начин. Мислим да је писац само врста сведока оног што се дешава. Он није пророк или филозоф, већ само неко ко је сведок оног што се око њега дешава. Зато је писање најбољи начин се сведочи о дешавањима у свету.“
А. С.: „Шта бисте препоручили као полазну тачку за оне који нису упознати са Вашим делом?“
Ж-МГЛК: „О, не бих се усудио на тако нешто. Читање је слободна делатност. Не треба да будете вођени случајем, већ својим сопственим осећањем. Мислим да су читаоци слободни да почну од које год књиге желе. Не треба им водич у њиховом читању.“
А. С.: „То је веома прецизам одговор, хвала Вам. Ево и последњег питања: Нобелова награда ће Вас учинити још познатијим. Да ли мислите да постоји нека посебна порука коју бисте могли искористити да даље проширите своју популарност?“
Ж-МГЛК: „Требало би да размислим о томе! То је… на неки начин веома застрашујућа ситуација, зато што нисам навикао на њу… Немам навику да шаљем поруке, да на тај начин изражавам мисли… Радије бих рекао да бих волео да будем читан, да оно што сам написао инспирише неке људе. Наравно, ту је говор који ћу морати да одржим поводом уручења Нобелове награда, тако да ћу до тада можда наћи нешто, неке поруке које ћу том приликом моћи да изразим.“
А. С.: „Дакле, чекаћемо до децембра.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А. С.: „Добро. Видимо се у Шкокхолму тим поводом. У сваком случају, велико хвала.“
Ж-МГЛК: „Хвала и Вама, такође.“
А. С.: „И честитам.“
Ж-МГЛК: „Довиђења.“
А. С.: „Довиђења.“
превела: Оливера Миок

Zaustavimo homofobiju!

Koliko ljudi zaista zna stepen zastupljenosti homofobije i sa njom povezane diskriminacije u našem društvu?
Homofobija (grč. strah od ljudi istopolne orijentacije) samo je jedna vrsta ksenofobije (grč. strah od stranog/drugog). Počnimo od pitanja čemu strah? Strah se javlja kao reakcija na pokušaj narušavanja kodeksa ponašanja koje društvo smatra normalnim. S obzirom da ono što je „normalno“ određuju odnosi moći, logično je da oni na vrhu hijerarhije teže očuvanju postojećeg poretka. Činjenica je da je naše društvo izrazito patrijarhalno usmereno, i shodno tome, izvesna povlašćena grupacija (kojoj uglavnom pripadaju muškarci, heteroseksualno orijentisani, pripadnici vladajuće etničke i verske zajednice) emancipaciju žena (u bilo kom pogledu) shvata kao pretnju. Šta to znači? To znači da žene još uvek u velikoj meri bivaju diskriminisane već zbog toga što su žene, a da ne govorimo o tome kako se stepen diskriminisanosti povećava u direktnoj proporciji sa pripadnošću žene još nekoj od marginalizovanih grupa (Romkinje, lezbejke…).
Pošto smo razmotrili (i razmotrile) razloge kseno- i homo- fobično ponašanja kod vladajuće grupacije (što nikako ne znači da su navedene pretpostavke dovoljni razlozi za opravdavanje takvog ponašanja), treba da se osvrnemo na sebe, tj. na sve ono koji čine središnji deo društva. Kakvi su tu razlozi za neprihvatanje drugosti? Čini se da tu reč nije toliko o prihvatanju, koliko o ignorisanju same činjenice postojanja drugih/različitih od nas samih. Neki bi na ovo mogli reći da je u Srbiji takva situacija da svako mora da gleda samo sebe. Čak i ako se sa ovim složimo, „gledati sebe“ ne sme povlačiti sa sobom nijedno „ugroziti drugog“. S druge strane, problem je i u tome što nikad ne pokušamo da se stavimo u situaciju tog drugog.
Danas na seminaru „Zaustavimo homofobiju“ koji je organizovala Novosadska lezbejska organizacija (NLO), igrana je jedna veoma korisna igra, vrlo simboličnog naziva „Kao u stvarnom životu“. Za mene je to bila jedna od prvih prilika da se stavim u situaciju višestruko diskriminisane osobe (moja uloga je bila uloga Romkinje, bez papira, žrtve nasilja u porodici). Mislim da je krajnje izlišno da kažem koliko sam se izloženo svim mogućim pretnjama osećala. Sve ovo pričam zbog toga što ravnodušnost kao stav nije u redu. Glavni argument za takvo ponašanje je skrivanje iza neupućenosti. Sa tim se donekle slažem. Ali ne-upućenost već etimološki ukazuje na to da se može vrlo lako prevesti u upućenost. Kako? Možemo da krenemo od školskog vaspitanja, pa na dalje, uvek se nađe način da se do informacija stigne. S te strane, svaka čast devojkama iz NLO-a na organizovanju ovog seminara.
Na kraju pitanje za razmišljanje: kada će se u našem društvu moći otvoreno govoriti o pitanjima diskriminacije? Preciznije rečeno, dokle će se osobe koje žele da stvore otvoreno društvo morati skrivati da ne bi bile žrtve napada ultra-konzervativnih struja?