Helga i Hogar Strašni: Paradigma žensko-muških odnosa?

„Mi bezbrižno srljamo u ponor, pošto smo najpre stavili ispred sebe nešto što nas sprečava da ga vidimo.“

Blez Paskal

Lilihip, konzumacija i telo

Međunarodna izložba „Lilihip, konzumacija i telo“ istražuje odnos čovekovog tela i umetnosti u okviru aktuelne društvene situacije. Promene modernog društvenog habitusa su neminovno uticale na čoveka kao pojedinca, njegov privatni život i odnos prema telu. Doba velikih marketinških kampanja, spotova, billboarda, trgovačkih centara, supermarketa, promoviše čoveka konzumenta, koji slepo sledi parole reklamnih slogana. Društvo je usmereno ka potrošnji, sticanju kapitala i novcu. „Lilihip, telo i konzumacija“ razmatra
pitanje tela u umetnosti danas, u odnosu na društvene, političke, ekonomske i kulturološke uticaje sredine u kojoj delo nastaje i s kojim vodi dijalog..
Na koji način čovekovo telo može da podnese promene koje savremeno društvo nosi? Koji su sve načini upotrebe čovekovog tela u savremenoj umetničkoj praksi? Da li je čovek konzument ili roba koja se konzumira? Na izložbi će biti predstavljeni radovi savremene umetničke prakse: video radovi, instalacije, digitalna umetnost i film.

Izložba će predstaviti radove sledećih umetnika: Igor Antić (Pariz/Paris), Antea Arizanović (Ljubljana), Ioana Georgescu (Montreal), Adad Hannah (Montreal), Dejan Kaluđerović (Beč/Vienna), Yohei Kina (Tokio/Tokyo), Atsuko Kotaka(Tokio/Tokyo), Ksenija Kovačević (Subotica), Milena Nena Popov (Njujork/ New York), Danilo Prnjat (Beograd/Belgrade), Jelena Radić (Beograd/Belgrade), Aleksandar Radivojević (Beograd/Belgrade), Nenad Bekvalac (Beograd/Belgrade), Đula Šanta (Novi Sad), Monika Sigeti (Novi Sad), Jelena Tomašević (Podgorica).

Kustos izložbe je Sanja Kojić Mladenov.

23. mart – 4. april 2007.
Muzej savremene umetnosti, Novi Sad
Izložbeni prostor Muzeja, Dunavska 37
msluns@neobee.net

Pohlepni čin čitanja

„Kada sam se probudio, spremao sam se da odgovorim Anriju van Blarenbergu. Ali pre nego što sam to učinio, hteo sam da bacim pogled na Figaro, da pristupim onom odvratnom i pohlepnom činu koji se zove čitanje novina i zahvaljujući kojem se sve nesreće i kataklizme na svetu tokom poslednja dvadeset i četiri sata, bitke koje su koštale života pedeset hiljada ljudi, zločini, štrajkovi, bankroti, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, surova osećanja državnika i glumca, prepravljeni za našu upotrebu, za nas koji tu nismo zainteresovani, kao jutarnji poklon izvanredno povezuju na posebno uzbudljiv i podsticajan način, sa preporučenim nam ispijanjem nekoliko gutljaja bele kafe. Smesta pokidan nemarnim pokretom, krhki omot Figaroa koji nas je još jedini razdvajao od sve bede na zemaljskom šaru, i od prvih senzacionalnih vesti gde bol tolikih bića „prodire kao elementarna nepogoda“, te senzacionalne vesti koje sa toliko zadovoljstva odmah saopštavamo onima koji novine još nisu pročitali, odjednom osetimo veselu sponu koja se pojavljuje izmeðu nas i postojanja koje nam je, u prvom trenutku buðenja, izgledalo sasvim nepotrebno iznova uspostavljati.“

Marsel Prust: Les sentiments fillieux d’un paricide

Ponešto o (ne)kulturi

Ili: Kamenovana umetnost

Prateći poslednjih dana zbivanja u kulturi, hvatam sebe kako se sve više čudim i… teško je opisati to drugo – recimo, sve sam više šokirana. Zapravo ne znam šta se ovde dešava.
Sinoć se završio Bunker fest i uprkos trudu organizatora da dovede kvalitetne goste i da pruži aktuelan sadržaj (baveći se književnošću na internetu, blogovima, njihovim funkcijama u obrazovanju i sl.) broj posetilaca nije bio baš impozantan, čak naprotiv! U prvi mah sam mislila da okrivim Studenski kulturni centar jer ljudi koji tamo rade nisu išli ulicom i gurali prolaznicima u ruke programe i najave, ali su me jedan vrlo skorašnji događaj vezan za novosadsku kulturu (i nekulturu) i jedna sasvim blogerska činjenica naveli da razloge potražim drugde.
Naime, juče, tj.prekjuče (22. marta) čitala sam u Dnevniku tekst o baletu „Romeo i Julija“. Upkos standarnoj obaveštenosti, publike ipak nije bilo. To nam već ponešto govori. Ili se bar o tome šuška. Onda su dovedeni učenici Mašinske i Medicinske srednje škole (i namerno koristim pasiv, pošto, kako je dotični incident pokazao, većina njih ne bi upotrebila rečenicu i aktivu u kojoj je subjekat „Ja“ a predikat sa dopunama „odlazak u pozorište“). Orkestar nije mogao ni da naštimuje instrumente od prevelike buke, no, to je još uvek u okviru onog što se može očekivati od nekog koga početak predstave ni ne zanima, ali kamen koji je odleteo u pravcu orkestra s ciljem da nekog tamo i pogodi, svojom drskošću i nekulturom daleko prevazili sferu onog što ja podrazumevam pod verovatnim i mogućim, pa samim ti i shvatljivim. Kamenovanje je najgori način smrti. Na njega je umetnost izgleda ovde, u ovom trenutku, osuđena.
Druga stvar oko koje se čudim tiče se blogova ili tačnije rečeno protoka i upotrebe informacija u blogosferi i na internetu uopšte. Nadobudni blogeri (poput mog ludog muža) često vole da se hvale kako u blogosferi postoje informacije pre nego što ih znaju čak i zvanični mediji. Ne ulazeći u to, pretpostavićemo da je tačno. E, ono što onda dodatno fascinira je zašto se te informacije i ne koriste (naravno, izuzeci uvek postoje)? Ne znam da li ih (tj. vas blogere i korisnike interneta) kultura ne zanima ili čekaju da se sve lepo objavi na internetu pa da to pročitaju ne napuštajući svoj voljeni računar i zgrčeni položaj ispred monitora, ali je sasvim evidentno da problem negde postoji.
Vraćam se opet na posećenost Bunker festa. Pouzdano znam da je bar 123 osobe videlo njegov program (samo sa mog bloga) a sve ukupno ni jedna trećina se nije pojavila da zaista vidi o čemu se tu radi!
Posle svega me prijatno iznenađuje kako još uvek postoje entuzijasti poput Dizajnersa (sinoć gostujućih u Bunkeru) koji su spremni da rade nešto kvalitetno, a neprofitno poput onlajn magazina za grafički dizajn, ilustraciju, tipografiju i tradicionalne umetnosti. Projekat za svaku pohvalu.

Fetišizam bez granica

Pročitah ovo u Dnevniku pre neki dan, pa mi se učinilo zanimljivim (na neki sladostrasno morbidni način) koliko daleko ljudska bolest može da ide…

Stvaranje umetničkog dela

Danas mi je drugarica (karver07) poslala ove fotografije za koje nisam ni znala da postoje.

Ne znam da li je ovo umetničko delo, ali sam dosta sigurna da nekakvo stvaranje jeste 🙂

Prvo veče Bunker festa

Juče je u Bunkeru Jovan Gvero predstavio novi, trinaesti, broj časopisa „Severni bunker“, koji je ujedno i poslednji broj u štampanoj formi, dok će naredni biti u elektronskom obliku.

Broj je posvećen stripu i u njemu su predstavljena dva mlada strip autora Dušan Durman i Vladislav Gajski. Shodno tome, u Bunkeru je gostovao Dušan Durman sa kojim je Jovan Gvero razgovarao o novoj strip estetici, uticaju rock i metal muzike na likovno uobličenje i tematiku stripa, kao i o njegovom mestu ne nepostojećoj srpskoj strip sceni.

Muško čitanje žene

Kako je nastao lik đavola?

Iako ja ovaj pasus „zloupotrebljavam“ za feminističke pobude mog bloga, radi se o mnogo ozbiljnijoj knjizi Dejana Ognjanovića (Faustovski ekran) koja se bavi ekranizacijama đavolovog lika u svetskoj kinematografiji zahvaćenoj dijahronijski.

Bunker fest

14/03/07
sreda
promocija 13. jubilarnog
izdanja casopisa za odbranu i poslednje
dane knjizevnosti i kulture
„severni bunker“
gosti>
vladisav gajski
dusan durman
& jovan gvero
bunker
20.00

15/036/07
cetvrtak
gosti>
aleksandar jugovic
ivan panic
& slobodan vladusic/moderator/
bunker
20.00

16/03/07
petak
…o knjigama dejana ognjanovica
& mirjane djurdjevic
gosti>
autori
milos krneta
& olivera miok
bunker
20.00

21/03/07
sreda
funkcije bloga u promociji, obrazovanju i biznisu
gosti>
sasa radojcic & marko bijelic

bunker
20.00

22/03/07
cetvrtak
kjizevnost i kultura na srpskom internetu
gosti>
dragoslava barzut & srdjan v. tesin
bunker
20.00

23/03/07
petak
predstavljamo online magazin „dizajnersi“
/www.dizajnersi.com /

gost>
dragan babic
bunker
20.00