žrtva jednog ludaka

Raseljena lica

Posted in poesis i noesis by lusija on 2 фебруар, 2009

V. Tasić, Stakleni zid, Adresa, 2008.

„Metafora staklenog zida iz naslova može predstavljati i ono što je jezik za emigrante – barijera za uspostavljanje bliskosti. I ne samo to. Ako krenemo tragom pominjanja staklenog zida u različitim kontekstima i to povežemo u niz, shvatićemo i da je taj jezik kao zid hotela u kojem majka radi: oni koji unutra vide šta se dešava napolju, ali oni napolju vide samo svoj odraz. Tako majka i otac, od trenutka kad prestanu da komuniciraju na sopstvenom jeziku i kad pređu na engleski, što se dešava zbog očevog odlaska u Oksford i njihove svađe, prekidaju svaku intimnu komunikaciju, tj. svako od njih još uvek vidi onog drugog, izobličenog kao u krivom ogledalu, ali ne može ili ne želi više da izrazi sebe. Dečak ne samo da je kasno progovorio, nego i odbija da govori na jeziku svojih roditelja. Majku upozoravaju da će biti stranac, rođenom detetu, ali, iako ona pokušava da se uteši time da se to uvek na kraju tako desi, ipak je svesna da se jezik prostire među njima, proziran i neprobojan, kao stakleni zid pantomimičara. Šta radi dečak? On prislanja čašu na zid, dok su kod majke njene prijateljice, i prisluškuje. Scena je veoma dirljiva kada zamislimo tog malog dečaka, koji se uvredi kad ga svrstaju među decu, a kojeg narator neće pustiti da odraste sve dok ne otkrije sve što su otac i majka prećutkivali, sve što mora nužno činiti deo njegovog identiteta, pa makar on i bio bezbrižno dete budućnosti. Dečak je rođen u novom svetu. Dečak je preživeo zahvaljujući inkubatoru. Njegove ruke ne sežu do staklenog zida inkubatora. Uprkos želji roditelja da ga zadrže iza zida, ili ako slici zida dodamo treću dimenziju, onda ispod staklenog zvona, roman pokazuje da je dete bez istorije samo san, a da je istina mnogo ružnija.
(…)
Grad nad kojim je Crnjanski još lamentirao i nadao se da će ga kao majka primiti u svoje krilo, isto kao ni ta zemlja, iz koje se krenuli, više ne postoji, i oni više nisu emigranti, kosmički putnici, prolaznici, putopisci, kao što je to otac želeo da bude, već su kao izgnanici, večni bezdomnici. Njihova lična lirika bi mogla da se nazove „lirikom bez Itake“, kao što je i njihov lament „lament bez Beograda“.“

prikaz objavljen u Zlatnoj gredi br.85/86

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: