žrtva jednog ludaka

Zaustavimo homofobiju!

Posted in ravnopravnost by lusija on 11 октобар, 2008

Koliko ljudi zaista zna stepen zastupljenosti homofobije i sa njom povezane diskriminacije u našem društvu?
Homofobija (grč. strah od ljudi istopolne orijentacije) samo je jedna vrsta ksenofobije (grč. strah od stranog/drugog). Počnimo od pitanja čemu strah? Strah se javlja kao reakcija na pokušaj narušavanja kodeksa ponašanja koje društvo smatra normalnim. S obzirom da ono što je „normalno“ određuju odnosi moći, logično je da oni na vrhu hijerarhije teže očuvanju postojećeg poretka. Činjenica je da je naše društvo izrazito patrijarhalno usmereno, i shodno tome, izvesna povlašćena grupacija (kojoj uglavnom pripadaju muškarci, heteroseksualno orijentisani, pripadnici vladajuće etničke i verske zajednice) emancipaciju žena (u bilo kom pogledu) shvata kao pretnju. Šta to znači? To znači da žene još uvek u velikoj meri bivaju diskriminisane već zbog toga što su žene, a da ne govorimo o tome kako se stepen diskriminisanosti povećava u direktnoj proporciji sa pripadnošću žene još nekoj od marginalizovanih grupa (Romkinje, lezbejke…).
Pošto smo razmotrili (i razmotrile) razloge kseno- i homo- fobično ponašanja kod vladajuće grupacije (što nikako ne znači da su navedene pretpostavke dovoljni razlozi za opravdavanje takvog ponašanja), treba da se osvrnemo na sebe, tj. na sve ono koji čine središnji deo društva. Kakvi su tu razlozi za neprihvatanje drugosti? Čini se da tu reč nije toliko o prihvatanju, koliko o ignorisanju same činjenice postojanja drugih/različitih od nas samih. Neki bi na ovo mogli reći da je u Srbiji takva situacija da svako mora da gleda samo sebe. Čak i ako se sa ovim složimo, „gledati sebe“ ne sme povlačiti sa sobom nijedno „ugroziti drugog“. S druge strane, problem je i u tome što nikad ne pokušamo da se stavimo u situaciju tog drugog.
Danas na seminaru „Zaustavimo homofobiju“ koji je organizovala Novosadska lezbejska organizacija (NLO), igrana je jedna veoma korisna igra, vrlo simboličnog naziva „Kao u stvarnom životu“. Za mene je to bila jedna od prvih prilika da se stavim u situaciju višestruko diskriminisane osobe (moja uloga je bila uloga Romkinje, bez papira, žrtve nasilja u porodici). Mislim da je krajnje izlišno da kažem koliko sam se izloženo svim mogućim pretnjama osećala. Sve ovo pričam zbog toga što ravnodušnost kao stav nije u redu. Glavni argument za takvo ponašanje je skrivanje iza neupućenosti. Sa tim se donekle slažem. Ali ne-upućenost već etimološki ukazuje na to da se može vrlo lako prevesti u upućenost. Kako? Možemo da krenemo od školskog vaspitanja, pa na dalje, uvek se nađe način da se do informacija stigne. S te strane, svaka čast devojkama iz NLO-a na organizovanju ovog seminara.
Na kraju pitanje za razmišljanje: kada će se u našem društvu moći otvoreno govoriti o pitanjima diskriminacije? Preciznije rečeno, dokle će se osobe koje žele da stvore otvoreno društvo morati skrivati da ne bi bile žrtve napada ultra-konzervativnih struja?

Advertisements
Tagged with: