žrtva jednog ludaka

Beskrupuloznost novinara

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 24 март, 2009

Naravno nije nikakva nova stvar, ali se bolje oseća kada se postane njena žrtva.
Uvek sam se pitala kako funkcioniše taj zanat, hmmm… mada ako se prisetimo da reč zanat vodi poreklo iz reči techne, a ona označava veštinu, ali ne bilo kakvu, već veštinu proizvođenja, onda možda već ni samo pitanje nije dobro utemeljeno. Da li je krađa techne? Teško da se takvo što pominje u dugoj istoriji ovog pojma.
Učestvujući manje ili više neposredno u organizaciji izvesnih kulturnih dešavanja, kao što su press konferencije povodom Vitalove nagrade, više književnih večeri, pa, između ostalog i u organizaciji proslave Svetskog dana poezije u Novom Sadu, imala sam priliku da se uverim do koje granice idu sposobnosti i znanje većeg broja novinara, počevši od toga da je da bi vest o događaju bila objavljena, neophodno da organizator svoju informaciju uobliči u formi vesti (poziv na događaj sa informacijama o mestu, vremenu i učesnicima nije dovoljan), do toga da ja pošaljem medijima svoj izveštaj o događaju (koji je naravno napisan na osnovnu beleški sa lica mesta), da bi se on našao objavljen u izvesnim novinama pod tuđim imenom, i to novinara koji nije događaju čak ni prisustvovao, a takođe se nije potrudio ni reč da izmeni (ne imenujem ni novine ni novinara iz razloga što su osobe dotične profesije veoma osetljive na kritiku, pa ne bih volela da zbog mog ličnog osećanja učinjene mi nepravde, informacije iz organizacije u kojoj radim ne budu u budućnosti objavljivane).
Gde su granice novinarske (ne)etičnosti? I to (verovatno) nije samo stvar koja ostaje u okviru profesionalnog života novinara, pošto je logički i psihološki prilično sumnjiva koncepcija da osoba koja je spremna da laže u javnosti u drugim segmentima života savršeno moralna.
Zapravo, greška je delimično i moja. Dotični izveštaj je poslat medijima nepotpisan, s idejom da je informacija bitna, i da je ona sama po sebi obezličena, pa sam očekivala da se kao takva i pojavi (s obzirom da je to i dalje tekst informativnog žanra), ali, eto…
Šta čovek mora da prećuti boreći se za svoju stvar?

Tesla, maska među maskama

Posted in poesis i noesis by lusija on 4 март, 2009

Vladimir Pištalo, Tesla, portret među maskama, Agora, 2008.

„(…) Koncipiran kao trilogija, roman Tesla, portret među maskama, počinje pre nekoliko godina objavljenim delom Tesla, mladost. Strogo sledeći hronologiju i koncept denotacije on se nužno udaljava od romana kao žanra fikcije. To je, svakako, osnovna linija napetosti koju ovaj roman evocira kao problem. Pisac nas, dakle, upoznaje sa životom budućeg genija od njegovih najranijih dana. Držeći se pouzdane pozitivističke tradicije, Pištalo objašnjava uobličavanje Tesle kao genija kroz ustaljene kategorije rase, sredine i momenta. Tako on daje podrobne opise Tesline majke i oca – spoja narodne mudrosti i prosvetiteljstva, iz kojeg se razvila Teslina vera u mistično i natprirodno, s majčine strane, i vera u napredak, nasleđena sa očeve strane. Pisac sa očiglednom željom da ocrta socijalni i kulturni kontekst Teslinog odrastanja, navodi anegdote iz njegovog detinjstva i koristi ijekavski govor. Međutim, potkradaju mu se veoma grube greške, koje govore o manjkavostima Pištalove analitičnosti u proučavanju teme o kojoj pokušava da govori. Tako na mestima gde bi trebalo da nam se pred očima ukaže živi lik Tesline majke, pažnja biva grubo skrenuta čuđenjem i preispitivanjem (čitalac koji veruje piscu dovodi u sumnju svoju opštu kulturu pre nego piščevu) jer nam pisac saopštava da je Nikoli i njegovom bratu majka zadavala poslovice (osim što se poslovice ne zadaju, primer koji navodi je zagonetka), pa da bi nas bolje ubedio, navodi: Gorom ide ne šuška, vodom ide, ne brčka – šta je to? (Tesla, mladost, str. 10). Nije zgoreg na ovom mestu ukazati i na druge nedostatke Pištalovog stila i erudicije koji, uz neke kompozicijske momente, ozbiljno dovode u pitanje opstojavanje ovog dela kao nečeg što treba biti prepoznato kao roman (naravno, kako to Žan Mari Šefer ističe, metatekstualne naznake, kao npr. da je neko delo roman, što je na prvoj strani istaknuto, dosta doprinose da ono bude i percipirano u skladu sa tom sugestijom).
Kao što kada pročitamo epilog knjige Tesla, portret među maskama, nismo sigurni šta je pisac hteo da ocrta kao predmet svog pripovedanja (s obzirom da protivurečno tvrdi da je sledio što je više mogao hronologiju, ali i da je sličnost sa stvarnim ličnostima slučajna), tako ni kada razmišljamo o stilu ne možemo biti sigurni koji je diskurs pisac želeo da koristi u kom trenutku, niti šta je njime hteo da postigne, pošto se oni mešaju bez ikakvog razumljivog povoda. Tako Pištalo pored originalnih i uspelih metafora kao što je npr. zapažanje da je Tesla bio odran percepcijom, koristi homerovske epitete poput ružoprste zore. Ono što još više smeta je piščevo nepoverenje u čitaočevu memoriju koje mu dozvoljava da jednu istu metaforu ponovi nekoliko puta, pa kad otprilike četvrti put pročitamo da je Tesla hteo nekom da lizne dušu ili da je to i učinio, zapitamo se šta je na taj način Pištalo hteo da nam sugeriše (Teslin nepotpun seksualni razvoj i zaglavljenost u oralnoj fazi?). Veliki broj ovakvih primera korišćenih i na ključnim mestima (npr. kada bi trebalo da doživimo dramatičnost razgovora između Nikole i oca, mi prvo zavirimo šta majka kuva, pa se sa pravom gurmanskom strašću zadivimo zlatastom kupusu i uz povećani apetit opada nam želja da zaista saznamo šta je u razgovoru odlučeno), u mnogome doprinosi globalnom utisku o anahronosti i izvesnoj aljkavosti Pištalovog stila i pristupa. (…)“

nastavak: Zlatna greda 87/88