žrtva jednog ludaka

Parastos Anti Paveliću (?)

Posted in la mise en abyme, ravnopravnost by lusija on 27 мај, 2009

Saosećanje bez katarze

Posted in poesis i noesis by lusija on 21 април, 2009

„(…) Избор приповедне перспективе дечака Кецмановићу даје извесну дозу дистанцираности, што углавном функционише по принципу – идеологија лика није и идеологија писца, осим на местима где, иза дечака, наслућујемо и једно приповедачко свезнајуће око. Мора се признати да, посматрано независно од било какве идеологије, Кецмановић углавном прилично успешно оцртава психологију дечака, која се нарочито добро види у експресивним сценама смрти, описаним реченицама типа као да је… а није (нпр. креч после детонације као снег), које говоре о томе колико ти догађаји надилазе познати круг искуства, ширећи га, што истовремено утиче и на промену менталног склопа оног ко их преживљава.
Исто тако, причање приче кроз уста дечака у великој мери одређује форму романа, обележену кратким и редукованим реченица (можда јединим којим се може говорити у рату и о рату), које аутор користи не само да би говорио, већ, можда, и да би ћутао о неким стварима. Можда велики проред остављен између кратких мисаоних целина сугерише читаоцу да сам треба, не као што се обично каже да чита, већ напротив, да пише између редова, што тексту даје велику дозу отворености.
(…)
Причајући причу о једној тако специфичној теми која припада оном делу историје који, под изговором немања довољне дистанце, једноставно избегавамо да промишљамо као историју, Кецмановић донекле успева да исприча једну универзалнију причу, као што је прича о злу у људима. Чини се, ипак, да овој књизи донекле недостаје уверљивости о том другом аспекту, те иако је прича базирана на трагедији, на крају, и поред проживљеног страха и сажаљења, читалац тешко да успева да доживи катарзу.“

nastavak: Zlatna greda br. 89

Beskrupuloznost novinara

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 24 март, 2009

Naravno nije nikakva nova stvar, ali se bolje oseća kada se postane njena žrtva.
Uvek sam se pitala kako funkcioniše taj zanat, hmmm… mada ako se prisetimo da reč zanat vodi poreklo iz reči techne, a ona označava veštinu, ali ne bilo kakvu, već veštinu proizvođenja, onda možda već ni samo pitanje nije dobro utemeljeno. Da li je krađa techne? Teško da se takvo što pominje u dugoj istoriji ovog pojma.
Učestvujući manje ili više neposredno u organizaciji izvesnih kulturnih dešavanja, kao što su press konferencije povodom Vitalove nagrade, više književnih večeri, pa, između ostalog i u organizaciji proslave Svetskog dana poezije u Novom Sadu, imala sam priliku da se uverim do koje granice idu sposobnosti i znanje većeg broja novinara, počevši od toga da je da bi vest o događaju bila objavljena, neophodno da organizator svoju informaciju uobliči u formi vesti (poziv na događaj sa informacijama o mestu, vremenu i učesnicima nije dovoljan), do toga da ja pošaljem medijima svoj izveštaj o događaju (koji je naravno napisan na osnovnu beleški sa lica mesta), da bi se on našao objavljen u izvesnim novinama pod tuđim imenom, i to novinara koji nije događaju čak ni prisustvovao, a takođe se nije potrudio ni reč da izmeni (ne imenujem ni novine ni novinara iz razloga što su osobe dotične profesije veoma osetljive na kritiku, pa ne bih volela da zbog mog ličnog osećanja učinjene mi nepravde, informacije iz organizacije u kojoj radim ne budu u budućnosti objavljivane).
Gde su granice novinarske (ne)etičnosti? I to (verovatno) nije samo stvar koja ostaje u okviru profesionalnog života novinara, pošto je logički i psihološki prilično sumnjiva koncepcija da osoba koja je spremna da laže u javnosti u drugim segmentima života savršeno moralna.
Zapravo, greška je delimično i moja. Dotični izveštaj je poslat medijima nepotpisan, s idejom da je informacija bitna, i da je ona sama po sebi obezličena, pa sam očekivala da se kao takva i pojavi (s obzirom da je to i dalje tekst informativnog žanra), ali, eto…
Šta čovek mora da prećuti boreći se za svoju stvar?

Tesla, maska među maskama

Posted in poesis i noesis by lusija on 4 март, 2009

Vladimir Pištalo, Tesla, portret među maskama, Agora, 2008.

„(…) Koncipiran kao trilogija, roman Tesla, portret među maskama, počinje pre nekoliko godina objavljenim delom Tesla, mladost. Strogo sledeći hronologiju i koncept denotacije on se nužno udaljava od romana kao žanra fikcije. To je, svakako, osnovna linija napetosti koju ovaj roman evocira kao problem. Pisac nas, dakle, upoznaje sa životom budućeg genija od njegovih najranijih dana. Držeći se pouzdane pozitivističke tradicije, Pištalo objašnjava uobličavanje Tesle kao genija kroz ustaljene kategorije rase, sredine i momenta. Tako on daje podrobne opise Tesline majke i oca – spoja narodne mudrosti i prosvetiteljstva, iz kojeg se razvila Teslina vera u mistično i natprirodno, s majčine strane, i vera u napredak, nasleđena sa očeve strane. Pisac sa očiglednom željom da ocrta socijalni i kulturni kontekst Teslinog odrastanja, navodi anegdote iz njegovog detinjstva i koristi ijekavski govor. Međutim, potkradaju mu se veoma grube greške, koje govore o manjkavostima Pištalove analitičnosti u proučavanju teme o kojoj pokušava da govori. Tako na mestima gde bi trebalo da nam se pred očima ukaže živi lik Tesline majke, pažnja biva grubo skrenuta čuđenjem i preispitivanjem (čitalac koji veruje piscu dovodi u sumnju svoju opštu kulturu pre nego piščevu) jer nam pisac saopštava da je Nikoli i njegovom bratu majka zadavala poslovice (osim što se poslovice ne zadaju, primer koji navodi je zagonetka), pa da bi nas bolje ubedio, navodi: Gorom ide ne šuška, vodom ide, ne brčka – šta je to? (Tesla, mladost, str. 10). Nije zgoreg na ovom mestu ukazati i na druge nedostatke Pištalovog stila i erudicije koji, uz neke kompozicijske momente, ozbiljno dovode u pitanje opstojavanje ovog dela kao nečeg što treba biti prepoznato kao roman (naravno, kako to Žan Mari Šefer ističe, metatekstualne naznake, kao npr. da je neko delo roman, što je na prvoj strani istaknuto, dosta doprinose da ono bude i percipirano u skladu sa tom sugestijom).
Kao što kada pročitamo epilog knjige Tesla, portret među maskama, nismo sigurni šta je pisac hteo da ocrta kao predmet svog pripovedanja (s obzirom da protivurečno tvrdi da je sledio što je više mogao hronologiju, ali i da je sličnost sa stvarnim ličnostima slučajna), tako ni kada razmišljamo o stilu ne možemo biti sigurni koji je diskurs pisac želeo da koristi u kom trenutku, niti šta je njime hteo da postigne, pošto se oni mešaju bez ikakvog razumljivog povoda. Tako Pištalo pored originalnih i uspelih metafora kao što je npr. zapažanje da je Tesla bio odran percepcijom, koristi homerovske epitete poput ružoprste zore. Ono što još više smeta je piščevo nepoverenje u čitaočevu memoriju koje mu dozvoljava da jednu istu metaforu ponovi nekoliko puta, pa kad otprilike četvrti put pročitamo da je Tesla hteo nekom da lizne dušu ili da je to i učinio, zapitamo se šta je na taj način Pištalo hteo da nam sugeriše (Teslin nepotpun seksualni razvoj i zaglavljenost u oralnoj fazi?). Veliki broj ovakvih primera korišćenih i na ključnim mestima (npr. kada bi trebalo da doživimo dramatičnost razgovora između Nikole i oca, mi prvo zavirimo šta majka kuva, pa se sa pravom gurmanskom strašću zadivimo zlatastom kupusu i uz povećani apetit opada nam želja da zaista saznamo šta je u razgovoru odlučeno), u mnogome doprinosi globalnom utisku o anahronosti i izvesnoj aljkavosti Pištalovog stila i pristupa. (…)“

nastavak: Zlatna greda 87/88

Sada je Huan Miro u Beogradu

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 4 фебруар, 2009

Upravo sam proverila statistiku posećenosti bloga, šta je traženo i kako to već ide, i ne mogu da kažem da me to što sam videla nije nasmejalo.
Ne znam zašto svi traže Modiljanija (u stvari, pretpostavljam ali za sad ću to zadržati za sebe), kada je sada u Beogradu izložba Huana Miroa u galeriji Progres, gde je prošle godine bio Modiljani. Izložba Miroovih grafika je pre ovog gostovala u Somboru tokom novembra i decembra.
Španski majstor je predstavljen serijom grafika iz poznijeg perioda života, i oni koji koliko-toliko poznaju Miroovo delo teško da će naći nešto što bi za njih moglo biti prijatno otkiće, bez utiska već viđenog.

Raseljena lica

Posted in poesis i noesis by lusija on 2 фебруар, 2009

V. Tasić, Stakleni zid, Adresa, 2008.

„Metafora staklenog zida iz naslova može predstavljati i ono što je jezik za emigrante – barijera za uspostavljanje bliskosti. I ne samo to. Ako krenemo tragom pominjanja staklenog zida u različitim kontekstima i to povežemo u niz, shvatićemo i da je taj jezik kao zid hotela u kojem majka radi: oni koji unutra vide šta se dešava napolju, ali oni napolju vide samo svoj odraz. Tako majka i otac, od trenutka kad prestanu da komuniciraju na sopstvenom jeziku i kad pređu na engleski, što se dešava zbog očevog odlaska u Oksford i njihove svađe, prekidaju svaku intimnu komunikaciju, tj. svako od njih još uvek vidi onog drugog, izobličenog kao u krivom ogledalu, ali ne može ili ne želi više da izrazi sebe. Dečak ne samo da je kasno progovorio, nego i odbija da govori na jeziku svojih roditelja. Majku upozoravaju da će biti stranac, rođenom detetu, ali, iako ona pokušava da se uteši time da se to uvek na kraju tako desi, ipak je svesna da se jezik prostire među njima, proziran i neprobojan, kao stakleni zid pantomimičara. Šta radi dečak? On prislanja čašu na zid, dok su kod majke njene prijateljice, i prisluškuje. Scena je veoma dirljiva kada zamislimo tog malog dečaka, koji se uvredi kad ga svrstaju među decu, a kojeg narator neće pustiti da odraste sve dok ne otkrije sve što su otac i majka prećutkivali, sve što mora nužno činiti deo njegovog identiteta, pa makar on i bio bezbrižno dete budućnosti. Dečak je rođen u novom svetu. Dečak je preživeo zahvaljujući inkubatoru. Njegove ruke ne sežu do staklenog zida inkubatora. Uprkos želji roditelja da ga zadrže iza zida, ili ako slici zida dodamo treću dimenziju, onda ispod staklenog zvona, roman pokazuje da je dete bez istorije samo san, a da je istina mnogo ružnija.
(…)
Grad nad kojim je Crnjanski još lamentirao i nadao se da će ga kao majka primiti u svoje krilo, isto kao ni ta zemlja, iz koje se krenuli, više ne postoji, i oni više nisu emigranti, kosmički putnici, prolaznici, putopisci, kao što je to otac želeo da bude, već su kao izgnanici, večni bezdomnici. Njihova lična lirika bi mogla da se nazove „lirikom bez Itake“, kao što je i njihov lament „lament bez Beograda“.“

prikaz objavljen u Zlatnoj gredi br.85/86

Manifest egoizma

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 22 децембар, 2008

Ili: dva pasusa o tome kako treba živeti

Nikada nikome ne pomaži. Ima mnogo razloga. Deset minuta koje potrošiš da prevedeš staricu preko ulice ili da poneseš teret komšijinog klavira su deset minuta koje si mogao potrošiti na unapređenje svoje karijere. Deset minuta ovde i deset tamo, nagomila se. Odanost je druga loša osobina; ako ti je prijatelj u nevolji, samo ga ostavi. Nemoj gubiti vreme dajući savete, utehu ili pozajmljujući novac. Nađi prijatelja koji nekud ide. Prijatelji u nevolji te koče.
(…)
Poštenje? Poštenje: prevara koju su smislili i koju reklamiraju nepošteni. Svi koji su probali da budu pošteni znaju da je to bolno i da od toga nema koristi. Pokvarenjaci moraju da ga hvale i da ga neguju jer, naravno, ako bi svi bili nepošteni, bilo bi previše konkurencije.“

T. Fišer: Dobro je biti bog

People are strange when you are (not) stranger

Posted in comedia del arte apsurda, hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", ravnopravnost by lusija on 22 децембар, 2008

Najgora stvar za jednu ženu je da bude emancipovana.
Ne, najgora stvar za jednu ženu je već i sam pokušaj da bude emancipovana. Ovde govorim o ličnom životu, a pitanja o tome kad će žena biti predsednik Amerike, trenutno ćemo ostaviti po strani.
Kako ja zamišljam emancipovanu ženu?
1. emancipovana žena može i sme da želi i da kaže šta želi
2. emancipovana žena preuzima odgovornost za svoje postupke UVEK, jer su oni posledica njenih ličnih izbora
3. emancipovana žena doživljava svoje telo na više načina i očekuje da ako ga ona prezentuje kao seksualno neutralni objekat, ono bude tako i shvaćeno.
4. emancipovana žena se prema tuđim telima odnosi kao prema neutralnim objektima ili kao prema objektima potencijalnog seksualnog zadovoljstva i očekuje da to bude prihvaćeno na isti način kao i kada je subjekat odnošenja muškarac.
Gde nastaje problem?
Razmotrićemo jedan primer iz praktičnog života: Ona izađe sa drugaricom u grad. On izađe u grad. Ona pije (umereno, do granice preko koje je sve izvan dobrog ukusa). On pije više. Ona zavodi. On zavodi. Ona ga pozove da idu kod nje (pošto isto kao i on traži sex i bira onu opciju koja joj više odgovara). Ona mu pruža sve što joj čini zadovoljstvo jer sexu ne prilazi kroz malograđanske premise „ništa do braka“ (što zapravo možemo shvatiti i kao primer tradicionalnog vaspitanja i karaktera, ako se ikad desi) ili „ništa na prvom sastanku“ (čemu se ne može navesti ništa u odbranu jer ne mogu da shvatim razlog zbog kojeg ljudi ne bi pružili jedno drugom zadovoljstvo kao proizvod obostrane želje). On joj predlaže celodnevnu zabavu, lamentirajući pritom nad nesrećom što ne mogu da budu zajedno zbog ovog i onog. Ona mu pruža podršku (jača je i misli da je lepo biti prijatelj nekom ko ti je simpatičan, a potreban mu je prijatelj). Ona razume ono što joj je rečeno i računa s tim da ljudi govore ono što misle. On odlazi uz poziv da ona sutra dođe na koncert. Ona dolazi, on je ignoriše. Ona ga poziva, pošto shvata da ljudi ponekad budu zbunjeni ili nemarni i jedino što očekuje je da dobije tačnu i nedvosmislenu informaciju šta se i zašto dešava. On misli, da zbog toga što je ona njega tražila, on sada gospodari njenim vremenom i da je postao veoma važna osoba u njenom životu, pa dozvoljava sebi da krši dogovore koje je sam postavio, što je u najmanju ruku nezrelo. Ona može da shvati da mu se ne sviđa, ali pošto se u njenom mozgu veze između ljudi i postupaka prema njima uspostavljaju uz maksimum iskrenosti i otvorenosti, ne može da shvati da on ne može da bude dovoljno čvrst i snažan i da kaže: „Žao mi je, ono što je bilo je stvar trenutka, ne zanimaš me više.“
Ili: ona zamoli prijatelja da je fotografiše u velikoj meri nagu, misleći pri tom o telu kao o potencijalnom umetničkom predmetu, bez ikakvih drugih i skrivenih namera, prijatelj ništa ne kaže. Nestane.
Dobro pitanje je koliko visok stepen emancipacije može da stvori oklop prema emotivnim udarcima, koje ovakva žena skoro svakodnevno mora da trpi? Ona nije žena stena, ona nije feministkinja koja hoće da izgura muškarca sa njegove pozicije, ona je samo žena koja hoće da može da HOĆE i da može da NEĆE. Ona je idealistkinja koja mašta o tome koliko bi svet bio bolji kad ljudi ne bi nosili maske bar u najintimnijim životnim situacijama.
Ona je strankinja u svetu zato što nije čudakinja (ona čvrsto veruje da su iskrenost, otvorenost i poštenje ono što bi trebalo da budu primarni kvaliteti normalnosti).
Ljudi su čudni.
Ona je suviše slobodna za život.

Saudijska Arabija dobija prvi ženski univerzitet

Posted in comedia del arte apsurda by lusija on 10 новембар, 2008

Na univerzitetu, koji će nositi ime „Princeza Nor Bint Abdelraman“, izučavaće se medicina, farmacije, menadžment, informatika i strani jezici. Devojke i žene u Saudijskoj Arabiji uglavnom imaju teškoće da se na mešovitim univerzitetima obučavaju u ovim oblastima, zbog velikih društvenih razlika među polovima, preneo je Rojters.

„Nadamo se da ćete uspeti da otvorite ovaj moderni univerzitet, kada za dve godine bude dovršen, uz vašu podršku procesu modernizacije i razvoja“, rekao je ministar finansija Saudijske Arabije Ibrahim al-Asaf, u obraćanju kralju Abdulahu.
Zbog strogih verskih pravila, u Saudijskoj Arabiji do sada nije bilo državnih ženskih univerziteta, a svi raniji napori da se proširi obrazovanje žena i da se one uključe u proces zapošljavanja su obustavljani.

Kralj Abdulah, međutim, namerava da sprovede socijalne reforme, među kojima je i obrazovanje žena, navodi britanska agencija.
U Saudijskoj Arabiji za sada postoje državne škole.

(Preuzeto iz 24sata 31.10.2008.)

Još veselih vesti o studiranju?!

Posted in comedia del arte apsurda by lusija on 24 октобар, 2008

Neće biti ponavljanja konkursa Povodom inicijative da se preispita ili ponovi konkurs za stipendiranje mladih talenata zbog strogih uslova koje je zadovoljio samo 91 student od predviđenih 500, iz Fonda za mlade talente za „24 sata” kažu” da „Fond ne može da proširi listu jer bi to bilo protivno pravilima koja su možda stroga, ali važeća”.

Iz Fonda su, povodom inicijative Pokreta „Evropa nema alternativu“, za „24 sata“ napomenuli da „Fond nije način i nije nastao kao organizacija s ciljem da humanitarno pomogne, već kao vid borbe države koja želi uz podršku građana da investira u najbolje među najboljima“.

– Upravo takvima ova stipendija će pomoći da stečena znanja na najboljim fakultetima EU usvoje i tako postanu nosioci i promoteri znanja koji će koristiti budućim genercijama da tako stečena znanja upotrebe na pravi način – kaže se u saopštenju Fonda.
Miljana Radivojević (27) je jedna od onih koja će ispaštati zbog ovakvog stava. Radivojevićeva je konkurisala za dodelu stipendija koje Fond dodeljuje domaćim akademcima koji su upisali master i doktorske studije u zemljama EU, ali je odbijena zbog uslova da stipendiju može da dobije student koji ima najviše 25 godina.

– Na ovaj način su oštećeni mnogi mladi talenti, a Miljana je jedna od njih, jer sem izuzetne reputacije koju ima u Srbiji, odavno je priznata i među svetskim stručnjacima – kažu u Pokretu Evropa nema alternativu, koji traži od države da razmotri rezultate konkursa.
Miljana je završila arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao student generacije, kao i magistarske studije.

– Od britanske vlade sam dobila 45.000 funti za nastavak istraživanja, a od svoje zemlje ni osminu sume koja mi je neophodna za dalje školovanje. Ovde živim kod prijatelja, podigla sam pozajmicu koja je dovoljna da preživim do kraja meseca. Razočarana sam i ljuta na svoju zemlju. Na ovaj način država mladima šalje poruku da beže odavde. Sramotno je da nas uslovljavaju brojem godina. Ja sam studirala po starom programu, a nameću mi nove standarde. Šta je sa studentima koji su prošle godine imali 26 godina. Država tada za njih nije imala novca, a sada smo, prema kriterijumima, suviše stari – kaže za „24 sata“

Studenti nastavili proteste

Oko 2.000 studenata BU protestovalo je juče ispred Vlade, zahtevajući olakšan upis naredne godine studija i smanjenje školarina. „Zahtev da se svim akademcima koji su obezbedili 42 boda omogući upis na budžet biće razmotren kada svi univerziteti dostave podatke o broju studenata koji bi obezbedili uslov za budžetsko studiranje, saopštio je David Bakić, student prodekan na FPN, posle razgovora s predstavnicima ministarstava prosvete i finansija u Vladi. O zahtevu da svim studentima koji studiraju po starom programu, kaže Bakić, bude omogućen bezuslovni upis završnih godina studija zaključno s generacijom 2005/2006, odlučivaće rektorati univerziteta i fakulteti. On dodaje da je prosvetna inspekcija pozvana na sve fakultete koji su prijavljeni da naplaćuju prenete bodove iz prethodne godine studija i „ti fakulteti će morati da vrate novac studentima”. Organizatori studentskog protesta rekli su da će naknadno odlučiti o daljim aktivnosti. Senat BU je juče oformio radnu grupu za primenu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, koja će za narednu sredu, kada je nova sednica Senata, pripremiti smernice fakuletatima.

(Preuzeto iz 24sata 23.10.2008.)