žrtva jednog ludaka

„Najgori je momenat buđenja… Ne znam da li si nekad to osetio-kao da neočekivano dobiješ pesnicu praznine u stomak, udar koji momentalno rasprši svu ušuškanost sna…“

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 25 април, 2007

O jednoj mladosti

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 25 април, 2007

možda_na_me_čeka_neki_bolji_svijet

Jedna mladost, jedan svijet nade
Raste tiho u srcu tvom
Drugi za te ovaj svijet grade
S malo prave istine u tom

Pričaju ti priče te
I svaka ima svoj sretan kraj
Al’ prešućuju da taj svijet krade
Baš tvog sunca sjaj

Jedna mladost, jedan san sreće
Al’ do nje još dalek, dug put
I dok srce na svoj put kreće
U taj svijet ocvao i žut

Odjednom ćeš shvatit sve
Kako nigdje nema plamena tvog
Poput mrtve rijeke svijet teče
Bez cilja svog

Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet
Tko zna, i u mraku kadkad nikne divan cvijet
Možda, tko zna, jedna od sretnih
Jedna od tisuću bit ću baš ja
Tko da zna

Josipa Lisac

Dug put svesnog samoukidanja

Posted in poesis i noesis by lusija on 21 април, 2007

Imre Kertes, Kadiš za nerođeno dete, Vega media, N. Sad, 2005.

Roman o Aušvicu, o njegovim posledicama, o savremenoj civilizaciji koja je izgrađena na zaboravu i toleranciji onog što se nije smelo zaboraviti ni tolerisati.
Kadiš za nerođeno dete mađarskog nobelovca Imre Kertesa svojim mračnim tonom, naizgled apsurdne molitve, kroz koju jedno odlučno, ali bolno „NE!“ odzvanja kao refren, budi evropsku civilizaciju iz prijatnog dremeža i samozaborava, podsećajući da rat nije završen kada jedna od strana kapitulira, da to nije prosti odnos pobednika i poraženih, nastradalih i preživivelih, jer ostavlja posledice i kod krvnika i kod žrtve, koji su, uostalom, u službi jedne iste stvari – Ništavila. Ali sve se zaboravlja, i u zaboravu nestaje. A protiv tog zaborava, koji je vid samoodbrane (i samoobmane), ispiranja mozgova i ruku na ličnom i globalnom nivou, ustaje glavni junak, a ujedno i pripovedač, čije ime se nigde ne pominje, mađarski pisac i prevodilac, slobodni duh u doba totalitarnog režima, preživeli iz Aušvica, u kojem se jasno prepoznaju autobiografske crte samog autora.
Ne prihvatajući, kao logički netačno, objašnjenje da za Aušvic nema objašnjenja, on pokušava da shvati (i objasni) kako je do Aušvica došlo. Dijalektičkim putem, kroz raspravu sa samim sobom i sa svojom okolinom, stiže do naizgled iznenađujućeg zaključka da je Zlo racionalne prirode i da je kao takvo jednoznačno, a da je jedino Dobro iracionalno i neobjašnjivo (gotovo da je i začuđujuće kako dolazi do Dobrog u svetu isplaniranog i nametnutog Zla). Ovaj zaključak se pokazuje sasvim logičnim ako se ima na umu kako je čitava nemačka predratna inteligencija i nacija usmerila svoje umne i fizičke snage na stvaranje oružja, usavršavanje vojne tehnike i jačanje jedne apsurdne ideologije koja će usmrtiti milione ljudi. To nije mogla biti strast. Niti prinuda. Aušvic već odavno, već vekovima visi u vazduhu, poput tamne voćke koja zri pod iskričavim zracima bezbroj bezčašća, čekajući kad će moći da padne ljudima na glavu. I pao je na mnoge glave jedne civilizacije, koja je, bolujući od očinskog kompleksa svetskih razmera, bila spremna da prihvati bilo koga ko bi je vodio bilo gde, jer čim neki sumanuti zlikovac ne završi u zatvoru ili u ludnici, nego u kancelariji ili na nekom drugom vodećem položaju, smesta ćete početi da tražite u njemu nešto zanimljivo, originalno, neobično (…) veličinu (…) samo da ne biste morali sebe da vidite tako patuljastima, ništavnima, a svoju istoriju sveta tako besmislenom. Ali, savremeni svet, izgleda, da svoju istoriju ni ne gleda, ne preispituje. Da to čini, verovatno ne bi mogao tako bezbrižno i bez griže savesti da funkcioniše i da tradiciju zločina nastavlja.
I sam glavni junak traži samozaborav u svom radu, jer jedino dok radi je siguran da postoji, a kad ne bi radio, možda bi postojao, što je sigurnije ne proveravati. U svom pisanju traži bekstvo, spas za sebe i za nekog preko sebe ko će zbog nas ili eventualno umesto nas da se stidi. Ali njegovo pisanje je pisanje na smrt, ne na život, vid svesnog samoukidanja, bolno kopanje rake u oblacima.
Naizgled bezazleno pitanje da li ima dete vraća ga u realnost, pokreće čitav mehanizam samopreispitivanja, ne samo svog vlastitog izbora, nego same mogućnosti i opravdanosti produžetka bivstva, na taj način proširujući i produbljujući Adornovo pitanje. Bivstva ne bi smelo da bude, naprosto zbog svega što se dogodilo, i posebno što nam se sve to što se dogodilo ponovo događa.-zaključak je do kojeg dolazi Imre Kertes. Njegov pesimizam, nalik na Teognidov, odaje čoveka punog gorčine, ali opravdanje koje za svoj stav navodi otkriva i piščevu duboku humanost: svet u kojem su neuroza i prinuda gotovo jedini vidovi komunikacije, prilagođavanje jedina mogućnost preživljavanja, poslušnost praksa, a ludilo krajnji rezultat, suviše je gnusno mesto za jedno dete.
Verovatno i za čoveka…

Ko bude uhvaćen u krađi, da mu se odseku ruke

Posted in comedia del arte apsurda by lusija on 20 април, 2007

Lament nad dvonedeljnim ukradenim biciklom

Lep i sunčan dan. A ja kasnim na fax. Zašto ne otići bajsom?
Ako vam padne ovakvo pitanje na pamet, odustanite odmah. Ja sam danas bila tako naivna da tako krenem, pa sam ostala bez svog trećeg bajsa za šest meseci. Novi Sad je postao odvratan grad…
Za prethodna dva mi je nekako bilo i jasno: noć, periferni delovi grada… Ali krađa bicikla u sred podneva ispred Filozofskog fakulteta je vrhunac apsurda i bezobrazluka! U stvari, skoro vrhunac… Kulminacija ipak tek sledi.
Odem ja u policijsku stanicu, pošto sam konačno uspela da otkrijem u koju sada, i podnesem prijavu. Usput im kažem da su mi u onoj prethodnoj stanici (gde sam bila kad sam prijavljivala krađu prethodnog bicikla) rekli da oni često nađu biciklove, ali ne pokreću krivično gonjenje sve dok oštećeni (u ovom slučaju ja) nije odran bar za 15000 dinara. Dobro. I to nekako da se preživi, mada je totalno idiotski, pošto onaj čiji, recimo, bicikl nije koštao više od 15000 obično nema ni para da se mesecima ganja sa lopovom po sudnici, da bi na kraju izvukao ko zna čiji i ko zna kakav bajs. Poenta je bila: bolje kupiti novi. Kupljen i opet ukraden. Šta oni mogu? Oni se nadaju da će ga naći, ali… Tu sam već ozbiljno odlepila i rekla sam im da ako ga ne nađu, ja nalazim jedan na ulici, pa koji mi se svidi. Ne znam da li je njihov odgovor trebao da bude šala, ali su rekli da je to dobra ideja!?!
Dakle, ljudi, slobodno kradite, ja ću vam biti svedok da je policajac to rekao… Bar dok se ne vratimo na stare dobre Hamurabijeve, Dušanove i druge zakonike, pa ko ukrade nek’ mu se odseku ruke!

Raison d’ Etre

Posted in Uncategorized by lusija on 19 април, 2007

milicaI

milicaII

milicaIII

Ovo je moja najdraža sestričina 🙂 Pravi mali anđeo. Uvek kad se vidim s njom, shvatim kako je divno imati dete i biti dete. Razlog za život…

Za novu apologiju sadizma

Posted in poesis i noesis by lusija on 16 април, 2007

„Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.

Bruno Šulc: „Traktat o manekenima ili druga knjiga postanja“

Vanesa Me u Novom Sadu

Posted in poesis i noesis by lusija on 10 април, 2007

vanesa_me

Jedan sunčan aprilski dan

Posted in Uncategorized by lusija on 8 април, 2007

Ljubeći šta li ubijam, šta li budim?

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 7 април, 2007

ljubeći_šta_li_ubijam

photo by lusija

Nešto kao nadrealistička naklapanja

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 6 април, 2007

Kolektivna zaumna poezija nastala uz pivo na književnoj večeri

bijelo, buć! beskrajno vrvljenje embriona
koitusni cvet
razbuktali krici božjaka u bjesovima
belo je odavde do vječnosti
a boja nije bitna
ananasa u dajtoni
gdje živi ekstradijegetički pripovjedač

***

otišla, došla kao klatno
u kamenolom
izašla u bezimen
vidi svoj vrt gde
dobija prvi šamar
ubivši krvlju materinom
modre bubrege jučašnje.

***

Anonimni drkadžija na izlogu kozmetičkog salona

Satiru Marsiji

grč: pljusak i salve po zrcalima gradskim
simbolu veverice
koji si na nebesima
i Satijev divni komadu
devojko crvenihh čarapa (šileovskih)
koja tražiš blud
„preobrazivši se u oblika tisuć- i ode“
rasprsnuvši se u jedan bedan presovan cvet
u čiča Balzaku. čiča-gorili.

***
Bogougodnom Brezi

Javio mu se Gospod riječima:
„Breza, zaključaj vrata imena svog!
Zaumna sila vodi te.
Razastrv svinje pečene
po trepezama kućevlasnika vodovoda
unutrašnjost fokalizovanu sledi!
Geometriju razigranih djevica,
blato vremena, suvo granje i prepelice
kao Orest Furijama.
Klati tjeme ćelavo.“