žrtva jednog ludaka

Galatea u sferama – moja sećanja u literarnom obliku

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?" by lusija on 31 јануар, 2007

Uopšte nemam neke književne pretenzije, bar ne kao pisac, a ovo što ću sada blogovati tri moje takozvane prče, samo je pokušaj da se pozitivizam dopuni impresionizmom, ekspresioniznom, simbolikom i već kako god…

Sećanje

„Deda!!! Deeeeda!“
Ja sam joj se javila: „Reci, dušo?“. „Ne TI! Hoću dedu! Da me ljulja“. Bila je jako mala, ali, kako sam kasnije shvatila, ipak prevelika da događaj koji je usledio ne bi ostao duboko u njenoj svesti, kao jezgro, za koje su se godinama lepila razna iskustva, brza sećanja, i spore patnje.
Sedela je na ljuljašci, u rakastolu naših kuhinjskih vrata. Bila je preslatka. Pomalo smešna u svom detinjem besu. Prišla sam i zaljuljala je. Nisam shvatala jačinu njenog osećanja. Povređenog ponosa i sujete-tada još nasmešene…
Momenat kasnije: „Galatea, NE!!!“
Let i pad.

Sad znam: od tog dana je mrtva za ovaj svet.

Lusija 1944.

Bez-dan

„Neću još umreti zbog tebe…“-prošaptao je sebi u bradu, mislivši da ga niko ne čuje. Želeo je da ponese svoje reči sa sobom, ali su one nekako ostale da vise u vazduhu iza vrata koja je zatvorio, izlazeći na ulicu, tiho kao begunac…
„Dobro veče, gospodine… gospođice…“-obratio se mladiću i devojci koji su sedeli na klupi ispred katedrale.. „Da li imate…“- obuzeo ga je stid, svestan je da još uvek može odustati, ali nema drugo rešenje. Mora. „Da nemate možda nešto sitnine…?“. „Ne, jedino ako ona ima.“ Pogled na devojku, koju će, možda, kasnije gristi savest ako se ikad bude sećala ovog visokog muškarca u izbledeloj jakni. „Ne.“ Bez razmišljanja.

Zatvorila sam prozor.
Pucanj. Moj otac.

Galatea u sferama

Galatea je živela sa mnom. U nekoj čudnoj homo/hetero seksualnoj vezi. Ali nije bila biseksualno orijentisana. Volela je samo mene – kao muškarca i kao ženu.
Tih dana je postala uznemirena. Počela je da je grize savest, ali ne zbog nečeg što je učinila, jer se u to vreme ponašala besprekorno, već zbog nemara i zaborava. Govorila je da ne može sebe da opravda, da ni mladost, ni prostorna udaljenost (koja, uostalom, i nije bila toliko velika kolikom je ona volela da je zamišlja) ne mogu da budu dovoljan razlog za njenu nezainteresovanost. Možda su njeni preci bili sasvim obični ljudi i „Zar nismo i svi mi? I zašto ja mislim da ima više razloga da budem zapamćena?“
Jednog jutra došla je sa hrpom pisama, koja je upravo bila izvadila iz poštanskog sandučeta. Izgledala su nam prilično čudno. Kao da su putovala mnogo, mnogo duže nego što danas, avionskom poštom, putuju preporučena pisma. Hartija omotnica je bila žuta, kao da je od recikliranog, ili, pre, starog novinskog papira, koji bi se pod malo jačim stiskom prstiju raslojio i do izražaja bi došle sitne iglice nekog davno posečenog i nedovoljno obrađenog drveta (ili možda otpadaka od drveta). Bila su iz Francuske. Deda ju je zvao da dođe kod njega. Poslao je i garantno pismo, i sve drugo što joj je potrebno za vizu, ali pisma su zalutala i ostalo je još samo nekoliko dana da se putovanje sprovede u delo.
Onda se tu pojavio i sam Galatein deda. Bio je jako star i bolestan, ali ono što je najviše čudilo bio je njegov bademantil boje kamilje dlake koji je imao na sebi (doputovao je u njemu). Zajedno su pokušavali da srede papire za putovanje, ali su se stalno pojavljivala neka prepreka koja je komplikovala proceduru…

Galatea se promeškoljila u snu. Probudila se. Pomislila je na san. Njen deda je bio već jedanaest godina mrtav (bila je još skoro devojčica kada je on umro).“On je došao po mene… da me vodi sa sobom…“ Uplašila se. Znala je dobro simboliku takvog sna. „Ali… ja nisam uspela da odem… bila je samo jedna prepreka. Knjiga…“
To je poslednje što je doprlo do mojih ušiju. Pogledala me je, već sasvim budna, i zauvek me je primila u sebe.

Postala je pisac…

hipermnezičke slike pod pozitivističkom lupom ili „ko je lusija?“

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?" by lusija on 31 јануар, 2007

Prisećajući se svog života retrospektivno i ubrzano, šta mi od slika prvo „iskače“ pred oči?

Pitanje je teško, ali sve se to može lako obajsniti ako u pomoć pozovemo ne-mnogo-nam drage pozitiviste, npr. Ipoilita Tena i teoriju o sredini, momentu i rasi… ili nekim drugim redom.

Rođena sam 1984. pa mi je nešto od onog orvelovskog i apokalitpičkog ostalo da struji, osećam ga ponekad kao snažno bzzzzz u glavi. Ne bismo bili dosledni odabranom metodu, kada se ne bi rekla i posledice (bzzzz i nije neka pozitivistička posledica), dakle, sve to proizvodi male anksiozne napade, ali pošto smo danas zdravo i naučnički nastrojeni, reći ćemo kako sve u svemu to i nije važno.

Sredina kao faktor u mom slučaju nipošto nije tema koju treba prenebregnuti, a neposredna blizina ludnice mestu mog rođenja, odigrala je, kako mi se čini, ne male uloge… mislim da je moja mala glava bila ozračena ludilom čim je izvirila na svet. no, ne anticipirajmo…

O rasi nemam bogzna šta originalno da kažem: konglomerat svega što se našlo u istoj epruveti, homonunkulus, tipično vojvođansko dete.

A slike? Jedna ljuljaška i pad sa nje pravo nosem na prag (to bih rekla da mi je prvo sećanje). Neka deca koja se igraju kockama u obdaništu dok tri vaspitačice pokušavaju da me nagovore da treba da se družim sa drugom decom i da razgovaram. Čudni imidži (tačnije imaži) koji su me čitav život pratili iako sam svo vreme bila sasvim normalno dete. Moj verenik Pitchweis bi sada rekao da je poricanje prvi znak ludila, ali ne anticipirajmo…