žrtva jednog ludaka

Parastos Anti Paveliću (?)

Posted in la mise en abyme, ravnopravnost by lusija on 27 мај, 2009

People are strange when you are (not) stranger

Posted in comedia del arte apsurda, hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", ravnopravnost by lusija on 22 децембар, 2008

Najgora stvar za jednu ženu je da bude emancipovana.
Ne, najgora stvar za jednu ženu je već i sam pokušaj da bude emancipovana. Ovde govorim o ličnom životu, a pitanja o tome kad će žena biti predsednik Amerike, trenutno ćemo ostaviti po strani.
Kako ja zamišljam emancipovanu ženu?
1. emancipovana žena može i sme da želi i da kaže šta želi
2. emancipovana žena preuzima odgovornost za svoje postupke UVEK, jer su oni posledica njenih ličnih izbora
3. emancipovana žena doživljava svoje telo na više načina i očekuje da ako ga ona prezentuje kao seksualno neutralni objekat, ono bude tako i shvaćeno.
4. emancipovana žena se prema tuđim telima odnosi kao prema neutralnim objektima ili kao prema objektima potencijalnog seksualnog zadovoljstva i očekuje da to bude prihvaćeno na isti način kao i kada je subjekat odnošenja muškarac.
Gde nastaje problem?
Razmotrićemo jedan primer iz praktičnog života: Ona izađe sa drugaricom u grad. On izađe u grad. Ona pije (umereno, do granice preko koje je sve izvan dobrog ukusa). On pije više. Ona zavodi. On zavodi. Ona ga pozove da idu kod nje (pošto isto kao i on traži sex i bira onu opciju koja joj više odgovara). Ona mu pruža sve što joj čini zadovoljstvo jer sexu ne prilazi kroz malograđanske premise „ništa do braka“ (što zapravo možemo shvatiti i kao primer tradicionalnog vaspitanja i karaktera, ako se ikad desi) ili „ništa na prvom sastanku“ (čemu se ne može navesti ništa u odbranu jer ne mogu da shvatim razlog zbog kojeg ljudi ne bi pružili jedno drugom zadovoljstvo kao proizvod obostrane želje). On joj predlaže celodnevnu zabavu, lamentirajući pritom nad nesrećom što ne mogu da budu zajedno zbog ovog i onog. Ona mu pruža podršku (jača je i misli da je lepo biti prijatelj nekom ko ti je simpatičan, a potreban mu je prijatelj). Ona razume ono što joj je rečeno i računa s tim da ljudi govore ono što misle. On odlazi uz poziv da ona sutra dođe na koncert. Ona dolazi, on je ignoriše. Ona ga poziva, pošto shvata da ljudi ponekad budu zbunjeni ili nemarni i jedino što očekuje je da dobije tačnu i nedvosmislenu informaciju šta se i zašto dešava. On misli, da zbog toga što je ona njega tražila, on sada gospodari njenim vremenom i da je postao veoma važna osoba u njenom životu, pa dozvoljava sebi da krši dogovore koje je sam postavio, što je u najmanju ruku nezrelo. Ona može da shvati da mu se ne sviđa, ali pošto se u njenom mozgu veze između ljudi i postupaka prema njima uspostavljaju uz maksimum iskrenosti i otvorenosti, ne može da shvati da on ne može da bude dovoljno čvrst i snažan i da kaže: „Žao mi je, ono što je bilo je stvar trenutka, ne zanimaš me više.“
Ili: ona zamoli prijatelja da je fotografiše u velikoj meri nagu, misleći pri tom o telu kao o potencijalnom umetničkom predmetu, bez ikakvih drugih i skrivenih namera, prijatelj ništa ne kaže. Nestane.
Dobro pitanje je koliko visok stepen emancipacije može da stvori oklop prema emotivnim udarcima, koje ovakva žena skoro svakodnevno mora da trpi? Ona nije žena stena, ona nije feministkinja koja hoće da izgura muškarca sa njegove pozicije, ona je samo žena koja hoće da može da HOĆE i da može da NEĆE. Ona je idealistkinja koja mašta o tome koliko bi svet bio bolji kad ljudi ne bi nosili maske bar u najintimnijim životnim situacijama.
Ona je strankinja u svetu zato što nije čudakinja (ona čvrsto veruje da su iskrenost, otvorenost i poštenje ono što bi trebalo da budu primarni kvaliteti normalnosti).
Ljudi su čudni.
Ona je suviše slobodna za život.

Zaustavimo homofobiju!

Posted in ravnopravnost by lusija on 11 октобар, 2008

Koliko ljudi zaista zna stepen zastupljenosti homofobije i sa njom povezane diskriminacije u našem društvu?
Homofobija (grč. strah od ljudi istopolne orijentacije) samo je jedna vrsta ksenofobije (grč. strah od stranog/drugog). Počnimo od pitanja čemu strah? Strah se javlja kao reakcija na pokušaj narušavanja kodeksa ponašanja koje društvo smatra normalnim. S obzirom da ono što je „normalno“ određuju odnosi moći, logično je da oni na vrhu hijerarhije teže očuvanju postojećeg poretka. Činjenica je da je naše društvo izrazito patrijarhalno usmereno, i shodno tome, izvesna povlašćena grupacija (kojoj uglavnom pripadaju muškarci, heteroseksualno orijentisani, pripadnici vladajuće etničke i verske zajednice) emancipaciju žena (u bilo kom pogledu) shvata kao pretnju. Šta to znači? To znači da žene još uvek u velikoj meri bivaju diskriminisane već zbog toga što su žene, a da ne govorimo o tome kako se stepen diskriminisanosti povećava u direktnoj proporciji sa pripadnošću žene još nekoj od marginalizovanih grupa (Romkinje, lezbejke…).
Pošto smo razmotrili (i razmotrile) razloge kseno- i homo- fobično ponašanja kod vladajuće grupacije (što nikako ne znači da su navedene pretpostavke dovoljni razlozi za opravdavanje takvog ponašanja), treba da se osvrnemo na sebe, tj. na sve ono koji čine središnji deo društva. Kakvi su tu razlozi za neprihvatanje drugosti? Čini se da tu reč nije toliko o prihvatanju, koliko o ignorisanju same činjenice postojanja drugih/različitih od nas samih. Neki bi na ovo mogli reći da je u Srbiji takva situacija da svako mora da gleda samo sebe. Čak i ako se sa ovim složimo, „gledati sebe“ ne sme povlačiti sa sobom nijedno „ugroziti drugog“. S druge strane, problem je i u tome što nikad ne pokušamo da se stavimo u situaciju tog drugog.
Danas na seminaru „Zaustavimo homofobiju“ koji je organizovala Novosadska lezbejska organizacija (NLO), igrana je jedna veoma korisna igra, vrlo simboličnog naziva „Kao u stvarnom životu“. Za mene je to bila jedna od prvih prilika da se stavim u situaciju višestruko diskriminisane osobe (moja uloga je bila uloga Romkinje, bez papira, žrtve nasilja u porodici). Mislim da je krajnje izlišno da kažem koliko sam se izloženo svim mogućim pretnjama osećala. Sve ovo pričam zbog toga što ravnodušnost kao stav nije u redu. Glavni argument za takvo ponašanje je skrivanje iza neupućenosti. Sa tim se donekle slažem. Ali ne-upućenost već etimološki ukazuje na to da se može vrlo lako prevesti u upućenost. Kako? Možemo da krenemo od školskog vaspitanja, pa na dalje, uvek se nađe način da se do informacija stigne. S te strane, svaka čast devojkama iz NLO-a na organizovanju ovog seminara.
Na kraju pitanje za razmišljanje: kada će se u našem društvu moći otvoreno govoriti o pitanjima diskriminacije? Preciznije rečeno, dokle će se osobe koje žele da stvore otvoreno društvo morati skrivati da ne bi bile žrtve napada ultra-konzervativnih struja?

Tagged with: