žrtva jednog ludaka

Sada je Huan Miro u Beogradu

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 4 фебруар, 2009

Upravo sam proverila statistiku posećenosti bloga, šta je traženo i kako to već ide, i ne mogu da kažem da me to što sam videla nije nasmejalo.
Ne znam zašto svi traže Modiljanija (u stvari, pretpostavljam ali za sad ću to zadržati za sebe), kada je sada u Beogradu izložba Huana Miroa u galeriji Progres, gde je prošle godine bio Modiljani. Izložba Miroovih grafika je pre ovog gostovala u Somboru tokom novembra i decembra.
Španski majstor je predstavljen serijom grafika iz poznijeg perioda života, i oni koji koliko-toliko poznaju Miroovo delo teško da će naći nešto što bi za njih moglo biti prijatno otkiće, bez utiska već viđenog.

Advertisements

Raseljena lica

Posted in poesis i noesis by lusija on 2 фебруар, 2009

V. Tasić, Stakleni zid, Adresa, 2008.

„Metafora staklenog zida iz naslova može predstavljati i ono što je jezik za emigrante – barijera za uspostavljanje bliskosti. I ne samo to. Ako krenemo tragom pominjanja staklenog zida u različitim kontekstima i to povežemo u niz, shvatićemo i da je taj jezik kao zid hotela u kojem majka radi: oni koji unutra vide šta se dešava napolju, ali oni napolju vide samo svoj odraz. Tako majka i otac, od trenutka kad prestanu da komuniciraju na sopstvenom jeziku i kad pređu na engleski, što se dešava zbog očevog odlaska u Oksford i njihove svađe, prekidaju svaku intimnu komunikaciju, tj. svako od njih još uvek vidi onog drugog, izobličenog kao u krivom ogledalu, ali ne može ili ne želi više da izrazi sebe. Dečak ne samo da je kasno progovorio, nego i odbija da govori na jeziku svojih roditelja. Majku upozoravaju da će biti stranac, rođenom detetu, ali, iako ona pokušava da se uteši time da se to uvek na kraju tako desi, ipak je svesna da se jezik prostire među njima, proziran i neprobojan, kao stakleni zid pantomimičara. Šta radi dečak? On prislanja čašu na zid, dok su kod majke njene prijateljice, i prisluškuje. Scena je veoma dirljiva kada zamislimo tog malog dečaka, koji se uvredi kad ga svrstaju među decu, a kojeg narator neće pustiti da odraste sve dok ne otkrije sve što su otac i majka prećutkivali, sve što mora nužno činiti deo njegovog identiteta, pa makar on i bio bezbrižno dete budućnosti. Dečak je rođen u novom svetu. Dečak je preživeo zahvaljujući inkubatoru. Njegove ruke ne sežu do staklenog zida inkubatora. Uprkos želji roditelja da ga zadrže iza zida, ili ako slici zida dodamo treću dimenziju, onda ispod staklenog zvona, roman pokazuje da je dete bez istorije samo san, a da je istina mnogo ružnija.
(…)
Grad nad kojim je Crnjanski još lamentirao i nadao se da će ga kao majka primiti u svoje krilo, isto kao ni ta zemlja, iz koje se krenuli, više ne postoji, i oni više nisu emigranti, kosmički putnici, prolaznici, putopisci, kao što je to otac želeo da bude, već su kao izgnanici, večni bezdomnici. Njihova lična lirika bi mogla da se nazove „lirikom bez Itake“, kao što je i njihov lament „lament bez Beograda“.“

prikaz objavljen u Zlatnoj gredi br.85/86