žrtva jednog ludaka

Saosećanje bez katarze

Posted in poesis i noesis by lusija on 21 април, 2009

„(…) Избор приповедне перспективе дечака Кецмановићу даје извесну дозу дистанцираности, што углавном функционише по принципу – идеологија лика није и идеологија писца, осим на местима где, иза дечака, наслућујемо и једно приповедачко свезнајуће око. Мора се признати да, посматрано независно од било какве идеологије, Кецмановић углавном прилично успешно оцртава психологију дечака, која се нарочито добро види у експресивним сценама смрти, описаним реченицама типа као да је… а није (нпр. креч после детонације као снег), које говоре о томе колико ти догађаји надилазе познати круг искуства, ширећи га, што истовремено утиче и на промену менталног склопа оног ко их преживљава.
Исто тако, причање приче кроз уста дечака у великој мери одређује форму романа, обележену кратким и редукованим реченица (можда јединим којим се може говорити у рату и о рату), које аутор користи не само да би говорио, већ, можда, и да би ћутао о неким стварима. Можда велики проред остављен између кратких мисаоних целина сугерише читаоцу да сам треба, не као што се обично каже да чита, већ напротив, да пише између редова, што тексту даје велику дозу отворености.
(…)
Причајући причу о једној тако специфичној теми која припада оном делу историје који, под изговором немања довољне дистанце, једноставно избегавамо да промишљамо као историју, Кецмановић донекле успева да исприча једну универзалнију причу, као што је прича о злу у људима. Чини се, ипак, да овој књизи донекле недостаје уверљивости о том другом аспекту, те иако је прича базирана на трагедији, на крају, и поред проживљеног страха и сажаљења, читалац тешко да успева да доживи катарзу.“

nastavak: Zlatna greda br. 89

Advertisements

Beskrupuloznost novinara

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 24 март, 2009

Naravno nije nikakva nova stvar, ali se bolje oseća kada se postane njena žrtva.
Uvek sam se pitala kako funkcioniše taj zanat, hmmm… mada ako se prisetimo da reč zanat vodi poreklo iz reči techne, a ona označava veštinu, ali ne bilo kakvu, već veštinu proizvođenja, onda možda već ni samo pitanje nije dobro utemeljeno. Da li je krađa techne? Teško da se takvo što pominje u dugoj istoriji ovog pojma.
Učestvujući manje ili više neposredno u organizaciji izvesnih kulturnih dešavanja, kao što su press konferencije povodom Vitalove nagrade, više književnih večeri, pa, između ostalog i u organizaciji proslave Svetskog dana poezije u Novom Sadu, imala sam priliku da se uverim do koje granice idu sposobnosti i znanje većeg broja novinara, počevši od toga da je da bi vest o događaju bila objavljena, neophodno da organizator svoju informaciju uobliči u formi vesti (poziv na događaj sa informacijama o mestu, vremenu i učesnicima nije dovoljan), do toga da ja pošaljem medijima svoj izveštaj o događaju (koji je naravno napisan na osnovnu beleški sa lica mesta), da bi se on našao objavljen u izvesnim novinama pod tuđim imenom, i to novinara koji nije događaju čak ni prisustvovao, a takođe se nije potrudio ni reč da izmeni (ne imenujem ni novine ni novinara iz razloga što su osobe dotične profesije veoma osetljive na kritiku, pa ne bih volela da zbog mog ličnog osećanja učinjene mi nepravde, informacije iz organizacije u kojoj radim ne budu u budućnosti objavljivane).
Gde su granice novinarske (ne)etičnosti? I to (verovatno) nije samo stvar koja ostaje u okviru profesionalnog života novinara, pošto je logički i psihološki prilično sumnjiva koncepcija da osoba koja je spremna da laže u javnosti u drugim segmentima života savršeno moralna.
Zapravo, greška je delimično i moja. Dotični izveštaj je poslat medijima nepotpisan, s idejom da je informacija bitna, i da je ona sama po sebi obezličena, pa sam očekivala da se kao takva i pojavi (s obzirom da je to i dalje tekst informativnog žanra), ali, eto…
Šta čovek mora da prećuti boreći se za svoju stvar?

Tesla, maska među maskama

Posted in poesis i noesis by lusija on 4 март, 2009

Vladimir Pištalo, Tesla, portret među maskama, Agora, 2008.

„(…) Koncipiran kao trilogija, roman Tesla, portret među maskama, počinje pre nekoliko godina objavljenim delom Tesla, mladost. Strogo sledeći hronologiju i koncept denotacije on se nužno udaljava od romana kao žanra fikcije. To je, svakako, osnovna linija napetosti koju ovaj roman evocira kao problem. Pisac nas, dakle, upoznaje sa životom budućeg genija od njegovih najranijih dana. Držeći se pouzdane pozitivističke tradicije, Pištalo objašnjava uobličavanje Tesle kao genija kroz ustaljene kategorije rase, sredine i momenta. Tako on daje podrobne opise Tesline majke i oca – spoja narodne mudrosti i prosvetiteljstva, iz kojeg se razvila Teslina vera u mistično i natprirodno, s majčine strane, i vera u napredak, nasleđena sa očeve strane. Pisac sa očiglednom željom da ocrta socijalni i kulturni kontekst Teslinog odrastanja, navodi anegdote iz njegovog detinjstva i koristi ijekavski govor. Međutim, potkradaju mu se veoma grube greške, koje govore o manjkavostima Pištalove analitičnosti u proučavanju teme o kojoj pokušava da govori. Tako na mestima gde bi trebalo da nam se pred očima ukaže živi lik Tesline majke, pažnja biva grubo skrenuta čuđenjem i preispitivanjem (čitalac koji veruje piscu dovodi u sumnju svoju opštu kulturu pre nego piščevu) jer nam pisac saopštava da je Nikoli i njegovom bratu majka zadavala poslovice (osim što se poslovice ne zadaju, primer koji navodi je zagonetka), pa da bi nas bolje ubedio, navodi: Gorom ide ne šuška, vodom ide, ne brčka – šta je to? (Tesla, mladost, str. 10). Nije zgoreg na ovom mestu ukazati i na druge nedostatke Pištalovog stila i erudicije koji, uz neke kompozicijske momente, ozbiljno dovode u pitanje opstojavanje ovog dela kao nečeg što treba biti prepoznato kao roman (naravno, kako to Žan Mari Šefer ističe, metatekstualne naznake, kao npr. da je neko delo roman, što je na prvoj strani istaknuto, dosta doprinose da ono bude i percipirano u skladu sa tom sugestijom).
Kao što kada pročitamo epilog knjige Tesla, portret među maskama, nismo sigurni šta je pisac hteo da ocrta kao predmet svog pripovedanja (s obzirom da protivurečno tvrdi da je sledio što je više mogao hronologiju, ali i da je sličnost sa stvarnim ličnostima slučajna), tako ni kada razmišljamo o stilu ne možemo biti sigurni koji je diskurs pisac želeo da koristi u kom trenutku, niti šta je njime hteo da postigne, pošto se oni mešaju bez ikakvog razumljivog povoda. Tako Pištalo pored originalnih i uspelih metafora kao što je npr. zapažanje da je Tesla bio odran percepcijom, koristi homerovske epitete poput ružoprste zore. Ono što još više smeta je piščevo nepoverenje u čitaočevu memoriju koje mu dozvoljava da jednu istu metaforu ponovi nekoliko puta, pa kad otprilike četvrti put pročitamo da je Tesla hteo nekom da lizne dušu ili da je to i učinio, zapitamo se šta je na taj način Pištalo hteo da nam sugeriše (Teslin nepotpun seksualni razvoj i zaglavljenost u oralnoj fazi?). Veliki broj ovakvih primera korišćenih i na ključnim mestima (npr. kada bi trebalo da doživimo dramatičnost razgovora između Nikole i oca, mi prvo zavirimo šta majka kuva, pa se sa pravom gurmanskom strašću zadivimo zlatastom kupusu i uz povećani apetit opada nam želja da zaista saznamo šta je u razgovoru odlučeno), u mnogome doprinosi globalnom utisku o anahronosti i izvesnoj aljkavosti Pištalovog stila i pristupa. (…)“

nastavak: Zlatna greda 87/88

Sada je Huan Miro u Beogradu

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 4 фебруар, 2009

Upravo sam proverila statistiku posećenosti bloga, šta je traženo i kako to već ide, i ne mogu da kažem da me to što sam videla nije nasmejalo.
Ne znam zašto svi traže Modiljanija (u stvari, pretpostavljam ali za sad ću to zadržati za sebe), kada je sada u Beogradu izložba Huana Miroa u galeriji Progres, gde je prošle godine bio Modiljani. Izložba Miroovih grafika je pre ovog gostovala u Somboru tokom novembra i decembra.
Španski majstor je predstavljen serijom grafika iz poznijeg perioda života, i oni koji koliko-toliko poznaju Miroovo delo teško da će naći nešto što bi za njih moglo biti prijatno otkiće, bez utiska već viđenog.

Raseljena lica

Posted in poesis i noesis by lusija on 2 фебруар, 2009

V. Tasić, Stakleni zid, Adresa, 2008.

„Metafora staklenog zida iz naslova može predstavljati i ono što je jezik za emigrante – barijera za uspostavljanje bliskosti. I ne samo to. Ako krenemo tragom pominjanja staklenog zida u različitim kontekstima i to povežemo u niz, shvatićemo i da je taj jezik kao zid hotela u kojem majka radi: oni koji unutra vide šta se dešava napolju, ali oni napolju vide samo svoj odraz. Tako majka i otac, od trenutka kad prestanu da komuniciraju na sopstvenom jeziku i kad pređu na engleski, što se dešava zbog očevog odlaska u Oksford i njihove svađe, prekidaju svaku intimnu komunikaciju, tj. svako od njih još uvek vidi onog drugog, izobličenog kao u krivom ogledalu, ali ne može ili ne želi više da izrazi sebe. Dečak ne samo da je kasno progovorio, nego i odbija da govori na jeziku svojih roditelja. Majku upozoravaju da će biti stranac, rođenom detetu, ali, iako ona pokušava da se uteši time da se to uvek na kraju tako desi, ipak je svesna da se jezik prostire među njima, proziran i neprobojan, kao stakleni zid pantomimičara. Šta radi dečak? On prislanja čašu na zid, dok su kod majke njene prijateljice, i prisluškuje. Scena je veoma dirljiva kada zamislimo tog malog dečaka, koji se uvredi kad ga svrstaju među decu, a kojeg narator neće pustiti da odraste sve dok ne otkrije sve što su otac i majka prećutkivali, sve što mora nužno činiti deo njegovog identiteta, pa makar on i bio bezbrižno dete budućnosti. Dečak je rođen u novom svetu. Dečak je preživeo zahvaljujući inkubatoru. Njegove ruke ne sežu do staklenog zida inkubatora. Uprkos želji roditelja da ga zadrže iza zida, ili ako slici zida dodamo treću dimenziju, onda ispod staklenog zvona, roman pokazuje da je dete bez istorije samo san, a da je istina mnogo ružnija.
(…)
Grad nad kojim je Crnjanski još lamentirao i nadao se da će ga kao majka primiti u svoje krilo, isto kao ni ta zemlja, iz koje se krenuli, više ne postoji, i oni više nisu emigranti, kosmički putnici, prolaznici, putopisci, kao što je to otac želeo da bude, već su kao izgnanici, večni bezdomnici. Njihova lična lirika bi mogla da se nazove „lirikom bez Itake“, kao što je i njihov lament „lament bez Beograda“.“

prikaz objavljen u Zlatnoj gredi br.85/86

Manifest egoizma

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 22 децембар, 2008

Ili: dva pasusa o tome kako treba živeti

Nikada nikome ne pomaži. Ima mnogo razloga. Deset minuta koje potrošiš da prevedeš staricu preko ulice ili da poneseš teret komšijinog klavira su deset minuta koje si mogao potrošiti na unapređenje svoje karijere. Deset minuta ovde i deset tamo, nagomila se. Odanost je druga loša osobina; ako ti je prijatelj u nevolji, samo ga ostavi. Nemoj gubiti vreme dajući savete, utehu ili pozajmljujući novac. Nađi prijatelja koji nekud ide. Prijatelji u nevolji te koče.
(…)
Poštenje? Poštenje: prevara koju su smislili i koju reklamiraju nepošteni. Svi koji su probali da budu pošteni znaju da je to bolno i da od toga nema koristi. Pokvarenjaci moraju da ga hvale i da ga neguju jer, naravno, ako bi svi bili nepošteni, bilo bi previše konkurencije.“

T. Fišer: Dobro je biti bog

Tvoje ruke u neskladu između zbilje i sna

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 23 октобар, 2008

rodenov_muzej

NAJLEPŠA KNJIGA NA SVETU ZA 100.000 EVRA

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 17 октобар, 2008

Mikelanđelo od mermera

najlepsa knjiga

Sa koricama od izvajanog mermera, stranama od pergamenta sa tekstom ispisanom mastilom uradjenom po starinskoj recepturi, „najlepša umetnička knjiga na svetu“, posvećena Mikelandjelu, u izdanju italijanske kuće FMR, dostupna je na tržištu, ali samo u 99 primeraka, po ceni od 100.000 evra.
nastavak vesti: borba
Da li je i najskuplja novoizdata knjiga?

ИНТЕРВЈУ СА ЖАН-МАРИ ГИСТАВ ЛЕ КЛЕЗИОМ

Posted in poesis i noesis by lusija on 12 октобар, 2008

Жан-Мари Гистав ле Клезио (Jean-Mari Gustav le Clézio)
Нобелова награда за књижевност за 2008. годину

„Буквално говорећи, писање је за мене као путовање. Оно је излажење из себе и живљење неког другог, можда бољег, живота.“

Телефонски интервју са Жаном-Мари Гистав ле Клезиом, непосредно после проглашења за лауреата Нобелове награде за књижевност за 2008. годину, 09. 10. 2008. Разговор водио Адам Смит (Аdam Smith), одговорни уредник веб-сајта Nobelprize.org.

Жан-Мари Гистав ле Клезио: „Да, Ле Клезио крај телефона.“
Адам Смит: „Овде Адам Смит. Зовем у име сајта Фондације за Нобелову награду, из Шкокхолма.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А.С.: „Да ли би Вам сметало да поразговарамо само пет минута телефоном.“
Ж-МГЛК: „Ни најмање. Спреман сам за то.“
А.С.: „Најлепше захваљујем. Ви сте становник многих земаља, али тренутно смо Вас затекли у Француској, зар не?“
Ж-МГЛК: „Да, ја сам тренутно у Француској, али за неколико дана идем у Канаду.“
А. С.: „Када се узме у обзир чињеница да сте одрастали у многим земљама и да сте живели широм света, да ли постоји неко место које бисте назвали својим домом?“
Ж-МГЛК: „Да, рекао бих да је то Маурицијус, одакле потичу моји преци. То је место које заиста сматрам својом малом домовином. Дакле, дефинитивно Маурицијус.“
А. С.: „Од детињства сте навикнути на коришћење два језика, али увек пишете на француском. Шта је разлог за то?“
Ж-МГЛК: „Да, јесте. Чињеница је да сам као дете растао говорећи француски, мислим у француској јавној школи, тако да је прва књижевност са којом сам дошао у контакт била француска. Мислим да је то разлог због којег пишем на француском.
А. С.: „Почели сте да пишете још као дете и били сте веома продуктивни. Написали сте преко тридесет књига. Да ли писање долази лако? Да ли уживате док стављате речи на папир?“
Ж-МГЛК: „Да, дефинитивно. Једно од мојих највећих задовољстава у животу је да седнем и пишем, где год се налазио. Немам никакву канцеларију, могу да пишем свуда: ставим лист папира на сто и онда путујем. Дословно говорећи, писање је за мене као путовање. Излазим из себе и живим неким другим, можда бољим, животом.“
А. С.: „То је лепо. Људи обично говоре да је читање као путовање, али лепо је ако је и писање то такође.“
Ж-МГЛК: „Да, у мом случају, писање и читање иду заједно. Веома уживам када се налазим у страној земљи, у новој земљи, на новом месту. Такође, веома уживам када почињем писање нове књиге. То је као да постајете неко други.“
A. С.: „Ви често пишете о другим местима, другим културама, о другим моћусностима. Између осталог, написали сте књигу о америчким Индијанцима. Шта је оно што Вас посебно привлачи у њиховој култури?“
Ж-МГЛК: „Разлог је вероватно у томе што је та култура веома различита од европске, и с друге стране, није имала прилику да се сама изрази. То је култура коју је на неки начин разорио модерни свет, нарочито освајачи из Европе. Зато имам осећај да се ту налази важна порука за Европљане… Ја сам суштински Европљанин и осећам да се ту налази позив Европљанина да се сусретну са овом толико различитом културом, из које могу много да науче.“
А. С.: „Такође, много пишете и о колонијалном искуству. Да ли мислите да је за модерну Европу важно да проучи своју прошлост на овај начин?“
Ж-МГЛК: „Да, јер осећам да европско, а рекао бих и америчко друштво, много дугују људима од којих су узимали у колонијална времена. Мислим да богатство Европе потиче од шећера, од памука, од колонија. И на овом богатству су Европљани и Американци засновали индустријски свет. Зато они много дугују колонизованим народима, и зато треба да им врате те дугове.“
А. С.: „Велики број Ваших дела може да се повеже међусобно само циљем са којим пишете. Који је то циљ?“
Ж-МГЛК: „Најважније ми је да буде веран себи, својој истини, да себе изразим на најпрецизнији начин. Мислим да је писац само врста сведока оног што се дешава. Он није пророк или филозоф, већ само неко ко је сведок оног што се око њега дешава. Зато је писање најбољи начин се сведочи о дешавањима у свету.“
А. С.: „Шта бисте препоручили као полазну тачку за оне који нису упознати са Вашим делом?“
Ж-МГЛК: „О, не бих се усудио на тако нешто. Читање је слободна делатност. Не треба да будете вођени случајем, већ својим сопственим осећањем. Мислим да су читаоци слободни да почну од које год књиге желе. Не треба им водич у њиховом читању.“
А. С.: „То је веома прецизам одговор, хвала Вам. Ево и последњег питања: Нобелова награда ће Вас учинити још познатијим. Да ли мислите да постоји нека посебна порука коју бисте могли искористити да даље проширите своју популарност?“
Ж-МГЛК: „Требало би да размислим о томе! То је… на неки начин веома застрашујућа ситуација, зато што нисам навикао на њу… Немам навику да шаљем поруке, да на тај начин изражавам мисли… Радије бих рекао да бих волео да будем читан, да оно што сам написао инспирише неке људе. Наравно, ту је говор који ћу морати да одржим поводом уручења Нобелове награда, тако да ћу до тада можда наћи нешто, неке поруке које ћу том приликом моћи да изразим.“
А. С.: „Дакле, чекаћемо до децембра.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А. С.: „Добро. Видимо се у Шкокхолму тим поводом. У сваком случају, велико хвала.“
Ж-МГЛК: „Хвала и Вама, такође.“
А. С.: „И честитам.“
Ж-МГЛК: „Довиђења.“
А. С.: „Довиђења.“
превела: Оливера Миок

warning: battery low!

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 14 јануар, 2008

pražnjenje

znam da ovo sigurno ne bih uspela da ti kažem… jednostavno sam se ispraznila…ispraznio si me… skoro da ne osećam – NIŠTA… ne vidiš? malo nežnosti… dovoljno za prijateljstvo. trudila sam se. dosta je. meni su potrebni planovi, meni je potrebno da neko odreaguje kad mi je potreban. spremamo se juče za žurku, pokušavam da uradim nešto sa kosom, vidim bore, lice kao plastična maska. kažem ti: sebi se ne sviđam. NIŠTA.
možda ti ne primećuješ. moje insistiranje na tome da te volim je u poslednje vreme, ubeđivanje, autosugestija. pokušala sam.
nije stvar u tome da te forsiram, da nemam strpljenja. jednostavno nemam više snage. jako dugo se osećam nepotrebno. osećam se kao problem, a ne kao rešenje. ne postojim. nestala sam. pre neki dan je bila sahrana. tvoje viđanje sa mnom nije više milostinja nego teret. muka mi je.
meseci naše veze su meseci frustracije, ja neprekidno živim između onog što hoću i potrebno mi je i onog što smem. nisam te volela, obožavala sam te. bila sam spremna da ti budem žena, ljubavnica, majka tvojoj deci, sestra, robinja.
ja se više ne usuđujem da ti predložim ništa. nemam volje. i ovaj razgovor što se ne vodi, ubija.
umorna sam.
dosta je…

p.s. znam da me voliš, ali preteško je.