žrtva jednog ludaka

Odgovor…

Posted in comedia del arte apsurda, la mise en abyme by lusija on 30 јун, 2007

…na pitanje da li je Herceg Novi u Bokokotorskom zalivu uskoro stiže… 😉

Advertisements

Da li je Herceg Novi u Bokokotorskom zalivu?

Posted in comedia del arte apsurda, la mise en abyme by lusija on 28 јун, 2007

Zbog nesuglasica sa Karver07 došlo je do otvaranja ove teme. Svoje odgovore možete ostaviti ovde (u komentarima). Unapred zahvaljujem na saradnji u rešavanju ovog veoma bitnog epistemološkog pitanja.

Čudovište u „Ogledalu“ Silvije Plat

Posted in poesis i noesis by lusija on 28 јун, 2007

Vilijam Fridman

Za mnoge ženske pisce potraga u ogledalu je poslednja potraga za sobom – za svojom ličnošću i identitetom, a često i za stvaraocem u sebi. Tako je i u Silvijinoj pesmi Ogledalo. U poeziji se kroz ličnost žene najčešće reflektuje lik muškarca ili deteta, ali je u ovoj pesmi nije tako. Žena je ogledalo samoj sebi, ona je i u ogledalu, odraz je njen lik. Ogledajući se žena traži svoju unutrašnjost, sebe, u biću (ili ne-biću) ogledala.
Ona, koja u odrazu u jezeru traži laskavi, iako možda i iskrivljeni odraz svog lika, u stvari je jedan od aspekta samog ogledala u koje je zagledana. Ona je žena kao muški ideal ili kao promašeni ideal, žena koja žudi da zauvek ostane „mlada devojka“ i koja se okreće tim lažljivcima, svećama ili mesecu tražeći potvrdu mita o večnoj mladosti, pitomsti i seksualnoj privlačnosti. Ona je personifikacija – ili odraz – ogledala kao pasivnog sluge, objekta koji percepcipira i doživljava svet bespomoćno gutajući ili neselektivno apsorbujući. Slika, koja se na kraju pojavljuje u ogledalu – stara žena kao užasna riba, suprotna je ili „mračna“ strana ogledala. Ona je ogledalo koje nalazi neku vrstu surovog zadovoljstva u beskompromisnoj istinitosti što odbijajući ulogu pasivnog odraza u korist veće kreativne autonomije, postaje, kroz isti takav muški uslovljen pogled, proždiruće čudovište. Žena/ogledalo onda traži svoj odraz u ogledalu/ženi i nastanak pesme je rezultat psihičke kopije jezičkog fenomena. Narušavajući svoju implicitnu težnju, pesma postaje umesto odraza sveta, odraz drugih ogledala i procesa ogledanja. Kada živa ogledala pilje jedan u druga, kao kada jezik gleda samo u sebe, onda su sama ogledala i ogledanje vidljivi.
Ova paralela između osobe i pesme sugeriše da u Ogledalu ogledalsko staklo i jezero simbolišu ženu – naročito ženu pisca ili umetnika, za koju je pitanje mimetičke refleksije ili kreativne transformacije odlučujuće. Za ženu – a posebno za majku – per se, krucijalni izbor je između afirmacije ili potiranja sebe: da li će verno odražavati dete, ili uopštenije, drugog, ili će insistirati na svom autonomnom identitetu i percepciji. Uradivši ovo poslednje rizikuje da u ogledalu umesto lepe mlade devojke ugleda užasnu ribu…

prevod: Olivera Miok

nastavak teksta: Zlatna greda, br.66, april 2007.

Razvod!!!

Posted in comedia del arte apsurda by lusija on 27 јун, 2007

Kontroverzni bračni (ili pseudobračni) par Lusija i Pitchweisrazveo se, definitivno, posle više meseci parničenja i to zato što Penelope ne postoje jer ne postoje ni Odiseji vredni čekanja, koji posle dvadeset godina lutanja i ratovanja imaju dovoljno hrabrosti i časti da se vrate na Itaku.
Dragi bivši Odiseju,
„krv ti vri i miriše
oko pojasa.
ali ti više nisi ti,
niti je tvoj dom više tvoj…

razvod

Gordana Kuić večeras u Novom Sadu

Posted in poesis i noesis by lusija on 18 јун, 2007

Ovogodišnja dobitnica nagrade Žensko pero, Gordana Kuić, gostuje večeras u Novom Sadu. Književno veče posvećeno nagrađenom romanu Balada o Bohoreti biće održano u čitaonici Gradske biblioteke u 20h.

Sindrom našeg doba

Posted in poesis i noesis by lusija on 17 јун, 2007

Između glupaka i genija

„Vidi se da je nama stalo do toga da kažemo sve što je povoljno po njega, ali mi o njemu sudimo bez preterivanja i ne pravimo ga ni boljim ni gorim nego što jeste. Hans Kastorp nije bio ni genije ni glupak, i ako za njegovo obeležje izbegavamo reč „osrednji“, to je iz razloga koji nema nikakve veze sa njegovom inteligencijom a vrlo malo sa njegovom skromnom ličnošću, to jest iz poštovanja prema njegovoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestan više nego lični značaj. Njegova glava ja odgovarala zahtevima realne gimnazije bez potrebe da se suviše napreže – ali on takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetu ne bi bio voljan da učini: manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga što apsolutno nije video razlog za to ili tačnije rečeno, nikakav apsolutni razlog; i možda ga mi baš zato i ne nazivamo osrednjim što je na neki način osećao nedestatak takvih razloga.
Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on opšte i bezlične razloge svoje egzistencije i smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ih kritikuje kao što je to zaista bio dobri Hans Kastorp, ipak je lako moguće da on oseća da njihovi nedostaci nekako neodređeno smetaju njegovom moralnom blagostanju. Pojedincu mogu lebdeti pred očima razni lični ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek za uzvišene napore i za svoju delatnost, ali ako nonm bezličnom oko njega, samom dobu, i pored sve spoljašnje aktivnosti u suštini nedostaju nade i smerovi, ako mu se otajno otkrije kao nešto bez nade, bez smera, i bez izlaza, i ako mu se na pitanj epostavljeno svesno ili nesvesno, ali ipak na neki način postavljeno pitanje o krajnjem smislu, više nego ličnom, apsolutnim smislom svih napora i svih delatnosti odgovori praznim ćutanjem, takvo stanje će gotovo neizostavno donekle paralisati napore baš kod poštenog čoveka, i taj uticaj će, preko duše i morala, moći da se protegne do organskog i fizičkog dela jedinke. Da bi čovek bio raspoložen za znatan napor koji premaša meru onog što se obično traži, a kad doba ne može da pruži zadovoljavajući odgovor na pitanje „čemu?“ – potrebna je ili moralna usamljenost i neposrednost, što se retko sreće i herojske je prirode, ili pak vrlo gruba vitalnost.“

T. Man: „Čarobni breg“

… jedina radost nad bolom…

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 15 јун, 2007

nu-couche

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni duše, ne stidi se mene,
nema duše,
ni zakona ni časti,
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje,
ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje.
U ovoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga
.“

M. Crnjanski: „Uspavanka“

Suština proseravanja

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 4 јун, 2007

Hari Frankfurt:
„O proseravanju“
Vega Media
Novi Sad, 2006.

on bullshit

Neko ko se trudi da iznese ili sakrije činjenice pretpostavlja da zaista postoje činjenice koje su na neki način konačne i poznate. Njegov interes da kaže istinu ili laž, utemeljen je na pretpostavci da postoji razlika između pogrešnog i tačnog razumevanja stvari i da je bar povremeno moguće prepoznati razliku. Neko ko prestane da veruje u mogućnost da se prepoznaju određene tvrdnje kao istinite a druge kao lažne, može da ima samo dve mogućnosti. Prva je da se jednako uzdrži od napora da govori istinu i da obmanjuje. To bi značilo suzdržavanje od iznošenja bilo kakvih tvrdnji o činjenicama. Druga mogućnost je da i dalje opisuje stvari, ali to ne može biti ništa drugo nego proseravanje.

*
Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori.Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti – bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih – da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome veoma blliske situacije proizilaze iz vrlo rasprostranjenog uverenja da svaki odgovorni građanin u demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove zemlje…

Zanimljiv pokušaj da se uđe u suštinu jedne sveprisutne pojave, kako u javnom, tako i privatnom životu. Hari Frankfurt polazi od rečničkih definicija pojma proseravanja. Koristeći se određenjem Maksa Bleka o tome šta je muntanje, razgraničava proseravanje od ovog, i drugih sličnih pojmova, poput laganja, baljezganja, mlaćenja prazne slame… Analizirajući svaku od ponuđenih definicija, bilo muntanja, bilo proseravanja, Frankfurt određuje šta proseravanje jeste a šta nije, i dolazi do zaključka da je proseravanje veći protivinik istini nego laganje, jer se laganje određuje prema istini, popunjava prostor na koji bi ona trebalo da dođe, a proseravanje je prema njoj potpuno indiferentno.