žrtva jednog ludaka

Manifest egoizma

Posted in comedia del arte apsurda, poesis i noesis by lusija on 22 децембар, 2008

Ili: dva pasusa o tome kako treba živeti

Nikada nikome ne pomaži. Ima mnogo razloga. Deset minuta koje potrošiš da prevedeš staricu preko ulice ili da poneseš teret komšijinog klavira su deset minuta koje si mogao potrošiti na unapređenje svoje karijere. Deset minuta ovde i deset tamo, nagomila se. Odanost je druga loša osobina; ako ti je prijatelj u nevolji, samo ga ostavi. Nemoj gubiti vreme dajući savete, utehu ili pozajmljujući novac. Nađi prijatelja koji nekud ide. Prijatelji u nevolji te koče.
(…)
Poštenje? Poštenje: prevara koju su smislili i koju reklamiraju nepošteni. Svi koji su probali da budu pošteni znaju da je to bolno i da od toga nema koristi. Pokvarenjaci moraju da ga hvale i da ga neguju jer, naravno, ako bi svi bili nepošteni, bilo bi previše konkurencije.“

T. Fišer: Dobro je biti bog

Advertisements

People are strange when you are (not) stranger

Posted in comedia del arte apsurda, hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", ravnopravnost by lusija on 22 децембар, 2008

Najgora stvar za jednu ženu je da bude emancipovana.
Ne, najgora stvar za jednu ženu je već i sam pokušaj da bude emancipovana. Ovde govorim o ličnom životu, a pitanja o tome kad će žena biti predsednik Amerike, trenutno ćemo ostaviti po strani.
Kako ja zamišljam emancipovanu ženu?
1. emancipovana žena može i sme da želi i da kaže šta želi
2. emancipovana žena preuzima odgovornost za svoje postupke UVEK, jer su oni posledica njenih ličnih izbora
3. emancipovana žena doživljava svoje telo na više načina i očekuje da ako ga ona prezentuje kao seksualno neutralni objekat, ono bude tako i shvaćeno.
4. emancipovana žena se prema tuđim telima odnosi kao prema neutralnim objektima ili kao prema objektima potencijalnog seksualnog zadovoljstva i očekuje da to bude prihvaćeno na isti način kao i kada je subjekat odnošenja muškarac.
Gde nastaje problem?
Razmotrićemo jedan primer iz praktičnog života: Ona izađe sa drugaricom u grad. On izađe u grad. Ona pije (umereno, do granice preko koje je sve izvan dobrog ukusa). On pije više. Ona zavodi. On zavodi. Ona ga pozove da idu kod nje (pošto isto kao i on traži sex i bira onu opciju koja joj više odgovara). Ona mu pruža sve što joj čini zadovoljstvo jer sexu ne prilazi kroz malograđanske premise „ništa do braka“ (što zapravo možemo shvatiti i kao primer tradicionalnog vaspitanja i karaktera, ako se ikad desi) ili „ništa na prvom sastanku“ (čemu se ne može navesti ništa u odbranu jer ne mogu da shvatim razlog zbog kojeg ljudi ne bi pružili jedno drugom zadovoljstvo kao proizvod obostrane želje). On joj predlaže celodnevnu zabavu, lamentirajući pritom nad nesrećom što ne mogu da budu zajedno zbog ovog i onog. Ona mu pruža podršku (jača je i misli da je lepo biti prijatelj nekom ko ti je simpatičan, a potreban mu je prijatelj). Ona razume ono što joj je rečeno i računa s tim da ljudi govore ono što misle. On odlazi uz poziv da ona sutra dođe na koncert. Ona dolazi, on je ignoriše. Ona ga poziva, pošto shvata da ljudi ponekad budu zbunjeni ili nemarni i jedino što očekuje je da dobije tačnu i nedvosmislenu informaciju šta se i zašto dešava. On misli, da zbog toga što je ona njega tražila, on sada gospodari njenim vremenom i da je postao veoma važna osoba u njenom životu, pa dozvoljava sebi da krši dogovore koje je sam postavio, što je u najmanju ruku nezrelo. Ona može da shvati da mu se ne sviđa, ali pošto se u njenom mozgu veze između ljudi i postupaka prema njima uspostavljaju uz maksimum iskrenosti i otvorenosti, ne može da shvati da on ne može da bude dovoljno čvrst i snažan i da kaže: „Žao mi je, ono što je bilo je stvar trenutka, ne zanimaš me više.“
Ili: ona zamoli prijatelja da je fotografiše u velikoj meri nagu, misleći pri tom o telu kao o potencijalnom umetničkom predmetu, bez ikakvih drugih i skrivenih namera, prijatelj ništa ne kaže. Nestane.
Dobro pitanje je koliko visok stepen emancipacije može da stvori oklop prema emotivnim udarcima, koje ovakva žena skoro svakodnevno mora da trpi? Ona nije žena stena, ona nije feministkinja koja hoće da izgura muškarca sa njegove pozicije, ona je samo žena koja hoće da može da HOĆE i da može da NEĆE. Ona je idealistkinja koja mašta o tome koliko bi svet bio bolji kad ljudi ne bi nosili maske bar u najintimnijim životnim situacijama.
Ona je strankinja u svetu zato što nije čudakinja (ona čvrsto veruje da su iskrenost, otvorenost i poštenje ono što bi trebalo da budu primarni kvaliteti normalnosti).
Ljudi su čudni.
Ona je suviše slobodna za život.