žrtva jednog ludaka

People are strange when you are (not) stranger

Posted in comedia del arte apsurda, hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", ravnopravnost by lusija on 22 децембар, 2008

Najgora stvar za jednu ženu je da bude emancipovana.
Ne, najgora stvar za jednu ženu je već i sam pokušaj da bude emancipovana. Ovde govorim o ličnom životu, a pitanja o tome kad će žena biti predsednik Amerike, trenutno ćemo ostaviti po strani.
Kako ja zamišljam emancipovanu ženu?
1. emancipovana žena može i sme da želi i da kaže šta želi
2. emancipovana žena preuzima odgovornost za svoje postupke UVEK, jer su oni posledica njenih ličnih izbora
3. emancipovana žena doživljava svoje telo na više načina i očekuje da ako ga ona prezentuje kao seksualno neutralni objekat, ono bude tako i shvaćeno.
4. emancipovana žena se prema tuđim telima odnosi kao prema neutralnim objektima ili kao prema objektima potencijalnog seksualnog zadovoljstva i očekuje da to bude prihvaćeno na isti način kao i kada je subjekat odnošenja muškarac.
Gde nastaje problem?
Razmotrićemo jedan primer iz praktičnog života: Ona izađe sa drugaricom u grad. On izađe u grad. Ona pije (umereno, do granice preko koje je sve izvan dobrog ukusa). On pije više. Ona zavodi. On zavodi. Ona ga pozove da idu kod nje (pošto isto kao i on traži sex i bira onu opciju koja joj više odgovara). Ona mu pruža sve što joj čini zadovoljstvo jer sexu ne prilazi kroz malograđanske premise „ništa do braka“ (što zapravo možemo shvatiti i kao primer tradicionalnog vaspitanja i karaktera, ako se ikad desi) ili „ništa na prvom sastanku“ (čemu se ne može navesti ništa u odbranu jer ne mogu da shvatim razlog zbog kojeg ljudi ne bi pružili jedno drugom zadovoljstvo kao proizvod obostrane želje). On joj predlaže celodnevnu zabavu, lamentirajući pritom nad nesrećom što ne mogu da budu zajedno zbog ovog i onog. Ona mu pruža podršku (jača je i misli da je lepo biti prijatelj nekom ko ti je simpatičan, a potreban mu je prijatelj). Ona razume ono što joj je rečeno i računa s tim da ljudi govore ono što misle. On odlazi uz poziv da ona sutra dođe na koncert. Ona dolazi, on je ignoriše. Ona ga poziva, pošto shvata da ljudi ponekad budu zbunjeni ili nemarni i jedino što očekuje je da dobije tačnu i nedvosmislenu informaciju šta se i zašto dešava. On misli, da zbog toga što je ona njega tražila, on sada gospodari njenim vremenom i da je postao veoma važna osoba u njenom životu, pa dozvoljava sebi da krši dogovore koje je sam postavio, što je u najmanju ruku nezrelo. Ona može da shvati da mu se ne sviđa, ali pošto se u njenom mozgu veze između ljudi i postupaka prema njima uspostavljaju uz maksimum iskrenosti i otvorenosti, ne može da shvati da on ne može da bude dovoljno čvrst i snažan i da kaže: „Žao mi je, ono što je bilo je stvar trenutka, ne zanimaš me više.“
Ili: ona zamoli prijatelja da je fotografiše u velikoj meri nagu, misleći pri tom o telu kao o potencijalnom umetničkom predmetu, bez ikakvih drugih i skrivenih namera, prijatelj ništa ne kaže. Nestane.
Dobro pitanje je koliko visok stepen emancipacije može da stvori oklop prema emotivnim udarcima, koje ovakva žena skoro svakodnevno mora da trpi? Ona nije žena stena, ona nije feministkinja koja hoće da izgura muškarca sa njegove pozicije, ona je samo žena koja hoće da može da HOĆE i da može da NEĆE. Ona je idealistkinja koja mašta o tome koliko bi svet bio bolji kad ljudi ne bi nosili maske bar u najintimnijim životnim situacijama.
Ona je strankinja u svetu zato što nije čudakinja (ona čvrsto veruje da su iskrenost, otvorenost i poštenje ono što bi trebalo da budu primarni kvaliteti normalnosti).
Ljudi su čudni.
Ona je suviše slobodna za život.

BOL

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", wings of desire by lusija on 19 март, 2008

Tonem u sebe. Čvrste granice mog tela bole. Na vrhovima prstiju pucam, neizdrživo. Rasprskavam se.

marina_abramović_bol

Hommage Sumatraisti

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?", poesis i noesis, wings of desire by lusija on 6 април, 2007

Bezbrižni_laki_i_nežni

„Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
pomislimo:kako su tihi i snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo d, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujumo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.“

M.Crnjanski

Stvaranje umetničkog dela

Danas mi je drugarica (karver07) poslala ove fotografije za koje nisam ni znala da postoje.

kolaž

Ne znam da li je ovo umetničko delo, ali sam dosta sigurna da nekakvo stvaranje jeste 🙂

olja_pravi_kolaž

Galatea u sferama – moja sećanja u literarnom obliku

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?" by lusija on 31 јануар, 2007

Uopšte nemam neke književne pretenzije, bar ne kao pisac, a ovo što ću sada blogovati tri moje takozvane prče, samo je pokušaj da se pozitivizam dopuni impresionizmom, ekspresioniznom, simbolikom i već kako god…

Sećanje

„Deda!!! Deeeeda!“
Ja sam joj se javila: „Reci, dušo?“. „Ne TI! Hoću dedu! Da me ljulja“. Bila je jako mala, ali, kako sam kasnije shvatila, ipak prevelika da događaj koji je usledio ne bi ostao duboko u njenoj svesti, kao jezgro, za koje su se godinama lepila razna iskustva, brza sećanja, i spore patnje.
Sedela je na ljuljašci, u rakastolu naših kuhinjskih vrata. Bila je preslatka. Pomalo smešna u svom detinjem besu. Prišla sam i zaljuljala je. Nisam shvatala jačinu njenog osećanja. Povređenog ponosa i sujete-tada još nasmešene…
Momenat kasnije: „Galatea, NE!!!“
Let i pad.

Sad znam: od tog dana je mrtva za ovaj svet.

Lusija 1944.

Bez-dan

„Neću još umreti zbog tebe…“-prošaptao je sebi u bradu, mislivši da ga niko ne čuje. Želeo je da ponese svoje reči sa sobom, ali su one nekako ostale da vise u vazduhu iza vrata koja je zatvorio, izlazeći na ulicu, tiho kao begunac…
„Dobro veče, gospodine… gospođice…“-obratio se mladiću i devojci koji su sedeli na klupi ispred katedrale.. „Da li imate…“- obuzeo ga je stid, svestan je da još uvek može odustati, ali nema drugo rešenje. Mora. „Da nemate možda nešto sitnine…?“. „Ne, jedino ako ona ima.“ Pogled na devojku, koju će, možda, kasnije gristi savest ako se ikad bude sećala ovog visokog muškarca u izbledeloj jakni. „Ne.“ Bez razmišljanja.

Zatvorila sam prozor.
Pucanj. Moj otac.

Galatea u sferama

Galatea je živela sa mnom. U nekoj čudnoj homo/hetero seksualnoj vezi. Ali nije bila biseksualno orijentisana. Volela je samo mene – kao muškarca i kao ženu.
Tih dana je postala uznemirena. Počela je da je grize savest, ali ne zbog nečeg što je učinila, jer se u to vreme ponašala besprekorno, već zbog nemara i zaborava. Govorila je da ne može sebe da opravda, da ni mladost, ni prostorna udaljenost (koja, uostalom, i nije bila toliko velika kolikom je ona volela da je zamišlja) ne mogu da budu dovoljan razlog za njenu nezainteresovanost. Možda su njeni preci bili sasvim obični ljudi i „Zar nismo i svi mi? I zašto ja mislim da ima više razloga da budem zapamćena?“
Jednog jutra došla je sa hrpom pisama, koja je upravo bila izvadila iz poštanskog sandučeta. Izgledala su nam prilično čudno. Kao da su putovala mnogo, mnogo duže nego što danas, avionskom poštom, putuju preporučena pisma. Hartija omotnica je bila žuta, kao da je od recikliranog, ili, pre, starog novinskog papira, koji bi se pod malo jačim stiskom prstiju raslojio i do izražaja bi došle sitne iglice nekog davno posečenog i nedovoljno obrađenog drveta (ili možda otpadaka od drveta). Bila su iz Francuske. Deda ju je zvao da dođe kod njega. Poslao je i garantno pismo, i sve drugo što joj je potrebno za vizu, ali pisma su zalutala i ostalo je još samo nekoliko dana da se putovanje sprovede u delo.
Onda se tu pojavio i sam Galatein deda. Bio je jako star i bolestan, ali ono što je najviše čudilo bio je njegov bademantil boje kamilje dlake koji je imao na sebi (doputovao je u njemu). Zajedno su pokušavali da srede papire za putovanje, ali su se stalno pojavljivala neka prepreka koja je komplikovala proceduru…

Galatea se promeškoljila u snu. Probudila se. Pomislila je na san. Njen deda je bio već jedanaest godina mrtav (bila je još skoro devojčica kada je on umro).“On je došao po mene… da me vodi sa sobom…“ Uplašila se. Znala je dobro simboliku takvog sna. „Ali… ja nisam uspela da odem… bila je samo jedna prepreka. Knjiga…“
To je poslednje što je doprlo do mojih ušiju. Pogledala me je, već sasvim budna, i zauvek me je primila u sebe.

Postala je pisac…

hipermnezičke slike pod pozitivističkom lupom ili „ko je lusija?“

Posted in hipermnezičke slike ili "ko je lusija?" by lusija on 31 јануар, 2007

Prisećajući se svog života retrospektivno i ubrzano, šta mi od slika prvo „iskače“ pred oči?

Pitanje je teško, ali sve se to može lako obajsniti ako u pomoć pozovemo ne-mnogo-nam drage pozitiviste, npr. Ipoilita Tena i teoriju o sredini, momentu i rasi… ili nekim drugim redom.

Rođena sam 1984. pa mi je nešto od onog orvelovskog i apokalitpičkog ostalo da struji, osećam ga ponekad kao snažno bzzzzz u glavi. Ne bismo bili dosledni odabranom metodu, kada se ne bi rekla i posledice (bzzzz i nije neka pozitivistička posledica), dakle, sve to proizvodi male anksiozne napade, ali pošto smo danas zdravo i naučnički nastrojeni, reći ćemo kako sve u svemu to i nije važno.

Sredina kao faktor u mom slučaju nipošto nije tema koju treba prenebregnuti, a neposredna blizina ludnice mestu mog rođenja, odigrala je, kako mi se čini, ne male uloge… mislim da je moja mala glava bila ozračena ludilom čim je izvirila na svet. no, ne anticipirajmo…

O rasi nemam bogzna šta originalno da kažem: konglomerat svega što se našlo u istoj epruveti, homonunkulus, tipično vojvođansko dete.

A slike? Jedna ljuljaška i pad sa nje pravo nosem na prag (to bih rekla da mi je prvo sećanje). Neka deca koja se igraju kockama u obdaništu dok tri vaspitačice pokušavaju da me nagovore da treba da se družim sa drugom decom i da razgovaram. Čudni imidži (tačnije imaži) koji su me čitav život pratili iako sam svo vreme bila sasvim normalno dete. Moj verenik Pitchweis bi sada rekao da je poricanje prvi znak ludila, ali ne anticipirajmo…