žrtva jednog ludaka

„Kada će doći trenutak da Vreme nestane i večnost ga proguta, da utonem potpuno?“

Posted in poesis i noesis by lusija on 15 септембар, 2007

ji

wyeth

Advertisements

Šta žene žele? (II deo)

Posted in wings of desire by lusija on 9 септембар, 2007

1. Muškarca koji će za njihovo zadovoljstvo poslušno i neumorno da okreće pedale (na slici se iza sica ne vidi perce koje treba pokretati :)), pri tom ne tražeći naknade i protivusluge…

sta_zene_zele_II

2. Nekog spremnog za avanture (kakve je vaš izbor)…

avaturista

3. Da ih niko ne odvoji od Ajfelovog tornja (kada ga se jednom konačno dočepaju)

sta_zene_zele_III

napomena: fotografije pod 1. i pod 2. su iz Muzeja erotike u Parizu

Vladimir Tasić po Vladimiru Tasiću

Posted in poesis i noesis by lusija on 7 септембар, 2007

Spremajući seminarski, ponovo iščitavam intervjue koje je Vladimir Tasić dao, uglavnom neposredno pre i posle dobijanja Vitalove i NIN-ove nagrade.
Ponešto o njemu, njegovim pogledima na svet i književnost, i o romanu „Kiša i hartija“

Hiroshige_Sudden_Shower
„Jedan od razloga za to što sam uveo ženski lik dramatizovanog pripovedača upravo je potreba da se formalno ograniči mogućnost biografskih tumačenja. Drugi razlog je mnogo važniji: želeo sam da stvorim snažan ženski lik koji sasvim slobodno luta navodno muškim prostorom najrazličitijih znanja, istorija i mitologija, jer se samo u tom lutanju oseća kao kod kuće. Usled nekih stereotipa koje tek treba da prevaziđemo, takav lik je u recepciji automatski marginalizovan i to je, naravno, deo Tanjine drame, deo tereta koji oseća.“

„Knjiga je uvek na neki način umrežena, i menja se dok je upoznajemo. Kao grad.“

„(…) apologija intelektualne alternative ne mora nužno biti vezana za postmodernizam. Možemo se, na primer, buniti protiv ove ili one velike naracije u ime neke treće. Ne moramo sve odjednom negirati. (…)Uostalom, teze o smrti velikih naracija, kraju istorije i tome slično, i same su velike naracije – po definiciji veće od svih. Prema njima sam odgovarajuće skeptičan.“

„Ako nešto osećam kao moguću poziciju literature,(…) , onda je to mogućnost njenog povratka takozvanim velikim temama.“

NIN 21.01.05.
***

“Možda se radi o onoj vrsti odbrojavanja kakvo vidimo u filmovima, kada junak treba da izađe iz stanja duboke hipnoze, samo što u ovom slučaju nema nikog ko bi mojoj junakinji rekao: gotovo je, suočila si se sa svojim morama i sećanjima, budna si i izlečena. Ostaju tri tačke. Možemo o tim brojevima misliti i na drugi način, kao da se očekuje lansiranje rakete čiji putnici zamišljaju postojanje drukčijeg i boljeg sveta. Šta ih čeka? Kakav je to svet? (…)Ne znamo. Vidimo samo da je raketa lansirana, u dimu i buci, vidimo srušenu lansirnu skelu. Ostaje nam da je tumačimo kako znam o i umemo, oprezno se nadajući da u zbrci informacija i dezinformacija uprkos svemu opstaje neka istina. Ona je u roman upisana upravo tako: okružena metežom.“

„Što se tiče muzike, ona se pojavljuje kao neka vrsta metafore. Uostalom, to je stara priča: svet je zvuk. Nakon vekova u kojima je svetlost iz određenih razloga imala primat, zvuk je doživeo izvestan preporod u nauci. (…)postoje i neki sasvim konkretni razlozi za to što sam u roman uveo priče iz istorije elektronske muzike. Ima nečeg tužnog u tome što uprkos svojoj nadaleko poznatoj opsesiji istorijom zanemarujemo podatak da je jedan mali deo istorije savremene muzike pisan u Studiju za elektronsku muziku Radio Beograda.“

„Gorčina koja se u romanu oseća posledica je, delom, užasavanja nad istorijom koja nas melje i koju je Sioran jednom opisao kao nepristojnu mešavinu banalnosti i apokalipse. Gorko je i to što glavna junakinja oseća da joj ostaje samo da objavi svoje postojanje, da krikne: ne, ne prihvatam zelotske formule, moj svet je nešto drugo. Ako je to utopija, Tanja je nikome ne nameće već je samo objavljuje, poziva na razmišljanje i ne nudi konačne odgovore.“

„Smatram veoma važnim ono što literatura nudi, ono što je za nju specifično. A to je, između ostalog, jedan intimni susret sa mogućim svetom, jedna suspenzija vremena koja omogućava da se razvije odnos prema onom što je predstavljeno, da se tuđa muka usvoji u formi empatije. Knjiga na trenutak spaja dva ljudska bića i bar u toj minimalnoj meri, bar u mašti, ukazuje na mogućnost hermeneutičkog razgovora.“

Politika 18.01.05.
***

„U «decentriranoj» strukturi, svaki čin pisanja potencijalno bi mogao promeniti identitet koji pripisujem subjektima ili objektima rečenice. (…)u samom činu pisanja došlo do promene mog identiteta.“

V. Tasić: „Terminator2: pisac u potrazi za identitetom“

LANGUAGE

Posted in poesis i noesis by lusija on 5 септембар, 2007

Locate I
love you some-
where in

teeth and
eyes, bite
it but

take care not
to hurt, you
want so

much so
little. Words
say everything.

I
love you
again,

then what
is emptiness
for. To

fill, fill.
I heard words
and words full
of holes
aching. Speech
is a mouth.“

Robert Creeley

mala napomena: pesma je pisana projektivnim stihom (to je stih otvorene forme, koji se oblikuje iz ritmova disanja pesnika koji piše); veoma je važno čitati je sa pauzama na krajevima stihova (a ne smisaonih i sintaksičkih celina) jer se na taj način otvaraju u nekim stihovima mali hijati, zjapovi (Barthes bi verovatno našao razna zadovoljstva u ovom tekstu :)), u koje „upada“ novi smisao, nekad sasvim suprotan od onog koji bi se dobio čitanjem po inerciji (bar je takav moj utisak).

Koliko dugo mogu biti?

Posted in poesis i noesis, wings of desire by lusija on 4 септембар, 2007

egon_schiele

„Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vetrove?
Koliko dugo mogu biti?
Praviti rukom zaklon od sunca,
Zaustavljati plave munje hladnog meseca?
Glasovi usamljenosti, glasovi patnje
Zaogrću moja leđa, neminovno.
Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku?

Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta?
Koliko dugo moje ruke
Mogu lečiti njegov bol? I koliko još moje reči
Mogu biti na nebu sjajne ptice utehe, utehe?
Strašna je stvar
Biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce
Stavljeno na lice i šeta svetom.“

Silvija Plat („Tri žene„, prevod: D.B. i O.M.)

Kakav treba da bude savremeni muzej?

Posted in gradovi i himere, poesis i noesis by lusija on 1 септембар, 2007

(Jüdisches Museum Berlin)

Za zgradu Jevrejskog muzeja(završenu 2001.godine) u Berlinu može se bez sumnje reći da predstavlja jedno svojevrsno delo vrhunske arhitekture.

jevrejski_muzej_berlin

Daniel Libeskind svojim projektom „Između linija“(„Between the Lines“) veoma lucidno i kreativno sugeriše potrebu za promišljanjem jevrejsko-nemačkih sukoba kao konstantne pojave u prošlosti, ali i svih drugih sukoba i tenzija koji nastaju na mestima gde se sučeljavaju dve različite kulture, naroda, jezika. Na taj način nam se formom (cik-cak linije – posmatrano iz ptičije perspektive, ali i fasadom na kojoj se linije seku, prelamaju, prekidaju) sugeriše i naglašava smisao sadržaja, što značajno menja naše ustaljene koncepcije o tome šta muzej jeste, u smislu dihotomije (što nije čak ni dihotomija već potpuno isključivanje veze) između „spoljašnjeg“ (zgrade) i „unutrašnjeg“ (postavke) muzeja.

jevrejski_muzej_1_berlin

Stalna postavka u Muzeju upoznaje posetioce sa dva milenijuma jevrejske i jevrejsko-nemačke istorije. U prvoj prostoriji se posetioci upućuju da napišu želju i zakače je na veliki nar, čime počinje upoznavanje sa jevrejskim običajima i kulturom, što se nastavlja kroz niz soba u kojima se nalaze spomenici, fotografije, predmeti iz svakodnevnog života i sl.
Može se pogledati i nekoliko dokumentarnih filmova, kao i rukopisi značajnih Jevreja, od najstarijih zapisa do Nobela i Alberta Ajnštajna. Usput se objašnjava priroda jevrejsko-nemačkih sukoba i uzorci koji su do njih doveli. Kako je život Jevreja u Nemačkoj docnije funkcionisao rečito govori činjenica da većina nas (recimo uslovno, laika) ne zna da je poznati nemački pesnik Hajnrih Hajne, u stvari, pokršteni Jevrejin, jedan od onih mnogih koji su na taj način pokušali da olakšaju život sebi i svojim porodicama.
Dobra i zla vremena za Jevreje u Nemačkoj su dolazila i odlazila, pa su tako, posle velikog entuzijazma i Vajmarske Republike, mržnja i sukob kulminirali u Drugom svetskom ratu.

fallen_leaves

Jedan od najsjanih momenata na celoj izložbi je instalacija „Shalechet“(„Fallen Leaves“) Menaša Kadišmana (Menash Kadishman). Duga, uska i mračna prostorija, bezbroj lica bez identiteta, metalna grmljavina naših koraka po njima (na čemu je umetnik posebno insistirao), proizvode mučan utisak nasilne smrti. Neverovatno sugestivno delo, tera na razmišljanje o tome kako i zašto neko može da oduzme toliko života, ali i da li negde duboko u nama postoji isti poriv, jer rat nije završen kada jedna od strana kapitulira, to nije prosti odnos pobednika i poraženih, nastradalih i preživivelih, jer ostavlja posledice i kod krvnika i kod žrtve, koji su, uostalom, u službi jedne iste stvari – Ništavila (Imre Kertes). Ipak, sam naziv instalacije – „opalo lišće“, ostavlja mogućnost pozitivnog tumačenja, sa nadom da novo proleće i novi život, ipak, dolazi.

jedan zanimljiv tekst o (ne)savremenim muzejima…