žrtva jednog ludaka

Pozdrav iz Becha!

Posted in poesis i noesis by lusija on 20 јул, 2007

Evo mene u Bechu vec 4 dana i sasvim sam se lepo privikla na njega, kao da sam kod kuce, tj. navikla sam se bolje nego shto sam naviknuta na to „kod kuce“… Samo shto danas idem dalje. Ka Geteovoj rodnoj kuci.
Ovde je bilo savrsheno. Bech je divan grad.
Skoro sve najbolje Shileove slike i crtezi su ovde (osim moje omiljene na kojoj je devojka u zelenoj majci)…

majka s dvoje dece
„Majka sa dvoje dece“ – pitam se zashto je ona tako mrtva?

zagrljaj
„Zagrljaj“- kako ju je ochajnichki zagrlio, ogromna zudnja, ushao bi u nju sasvim, ona kao da se stidi, kao da ga ne voli, a puna je bola.

smrt_i_devojka
„Smrt i devojka“ – smrt je tako nezno grli iako je ne oseca, ne, on saoseca, prazan prazninu prepoznaje, ona se prepushta, pada, ochajno…

porodica
„Porodica“-on zabrinut, ali josh imasnage, ona potonula, bez nade, dete dirljivo sklupchano uz majchinu nogu, neshto grli svojim kosturskim prsticima…

poljubac
Zashto svi „Poljubac“ smatraju najboljom Klimtovom slikom? On je Orfej, ali grublji, njena glava kao otkinuta, postoji josh samo u njegovim rukama, ona je nezna, ali je chak nekako i ruzna. Uopshte mi se ne dopada. Ne moze da se meri sa „Betovenovim frizom“…
Toliko za sada… Slike posle.

*Sve slike se nalaze u Beču, u Gornjem Belvederu (Upper Belvedere)

Advertisements

Zemlja preteranosti

Posted in comedia del arte apsurda by lusija on 11 јул, 2007

Impresije iz Bosne

Pretpostavljam da mnogima od vas ovo neće biti naročito inovativan tekst, ali ne mogu a da ne izrazam svoje impresije stečene pri prvoj poseti Bosni, tj. Republici srpskoj.
Počnimo od samog graničnog prelaza. Moram da priznam da o tome ranije nisam ni razmišljala (nekako aktuelno politiku koja me se direktno ne tiče prilično uspešno ignorišem) ali me je tabla na ulasku ipak iznenadila: mislila sam da sam krenula u Republiku srpsku, bila sam sigurna da nisam nigde zalutala, a obrela sam se u Bosni i Hercegovini (ako je verovati onome što piše na tablama na grničnim prelazima:) Tek tada sam počela da shvatam suštinu geopolitičkih odnosa koji tu vladaju, utopijsku ideju Republike srpske, kojoj se, uz svu dobru volju, ne može otpisati izvesna doza nacionalizma.
Nedaleko od granice nalazi se univerzitet veoma čudnog naziva – Slobomir. Jeste da je zamišljen kao slobodni univerzitet (što zvuči lepo, iako mi nije sasvim jasno šta to i znači), ali ime budi krajnje nelagodne asocijacije, čak i kod apolitičnih osoba poput mene. Posle sam saznala da ga je sagradio neki Slobodan (a nije onaj na kog sam prvo pomislila). Ne znam šta čoveku bi da uloži toliko para za izgradnju univerziteta i da mu tako nesrećno odabere ime.
No to još nije kraj sa imenima… Ja sam nekako naivno mislila da se posle jednog rata na verskoj i nacionalnoj osnovi ljudi koliko toliko opamete, postanu tolerantniji, shvate kuda vodi svaki nacionalizam (kao u jednom neoavangardnom performansu u kojem se kada umetnica izgovori rečenicu „JA SAM SRPKINJA“(Kineskinja, Mađarica, Engleskinja… osoba određena bilo kojom nacionalnošću)na njenom telu pojavi jedan krvavi rez), ali sam otkrila da je to bila prilično lepa iluzija. Ne znam zašto je i dalje neophodno izazivati imenima ustanova poput gimnazije i biblioteke koje se obe zovu „Filip Višnjić“. Naravno da tu na (vi)delo dolazi tolerantnost druge strane, ali, pobogu, Filip Višnjić! Uz svo poštovanje prema usmenom stvaralaštvu ne smatram da je on baš najzaslužniji Srbin da bi se po njemu zvale dve reprezentativne ustanove, kao da nisu mogle da se zovu po Ivi Andriću ili Meši Selimoviću, što bi svakako bilo mnogo neutralnije i prilično logičnije. Ali pošto oni nisu zagovarali velikosrpske ideje, očigledno su bili sasvim nepodobni.
Ono što me je, bar na prvi utisak, prijatno iznenadilo, bilo je hodžino pevanje i postojanje sasvim dobro očuvane džamije. Drugi utisak je bio negativniji – na mestima na ogradi oko dotične koja su bila otvorena, sada su zakucane daske, ali pošto ne znam uzroke ovoj pojavi, neću komentarisati dalje.
I ostali uočene pojave doprinose utisku da se ovde život vodi u ekstremima. Na primer, u jednom tako mirnom gradu kao što je Bijeljina postoji ulica poput Laze Telečkog u Novom Sadu u kojoj se odvija jedini noćni život ovog grada. Obaška što je ona duplo ili višestruko manje od slične novosadske, već u njoj ima tri puta više kafića po jedinici površine (i ljudi, takođe) što je stvar o kojoj se može raspravljati da li je pozitivna ili ne, ali je u svakom od tih kafića muzika toliko glasna da posle dva metra po ulasku u ulicu stiče se utisak da ste upali u neku kutiju sa mučenje (i ako niste homo i ksenofobični) u kojoj svim silama morate da se trudite da zadržite bar jednu nepomešanu misao. Stvarno mi nije jasno kako ti ljudi uspevaju da znaju u kom su kafiću, kakva je tu muzika, sa kim pričaju… toliko glasova. Na sve se može navići i sve zvukove posle nekog vremena prestanemo da percipiramo ako nam pažnja nije usmerena na njih, ali ljudski govor (čak i ako je u tekstovima pesama koje trešte naokolo) ne, jednostavno se ne može ignorisati (ovo se ja prisećam replike iz filma „Beyond the Clouds“ sa kojom se u potpunosti slažem).
Cela stvar postaje još gora kada se iz „ulice za izlazak“ prenese na bazene koji su još pri tom kao u okviru banje. Tu već dobija čudovišne razmere kada nadobudni DJ umiksuje „Another Brick in the Wall“ i „kod tebe su još uvek moje gaćice“. Koliko god bilo toplo, ono malo mog zdravog razuma što je preostalo od ove sasvim slučajno izabrane torture je odlučilo da se/me preseli bilo gde, pa makar i u kadu na hlađenje.
Srećom tu je još uvek Drina… Divno osveženje. Prosto sam se začudila kako toliko ljudi daje prednost tom bazenu i još nisam sigurna da mogu da nađem odgovarajuće razloge za to. Posebnu draž, i pomalo napetosti, kupanju je pridodala ideja da ne treba biti baš ekstremno smotan pa da se završi u drugoj državi (no, bar bih se ponovo osećala kao kod kuće, gde bih i bila ako me ne bi uhapsili zbog ilegalnog prelaska granice).
Ipak, ono što sam ponela kao lepo sećanje je izvesna neposrednost i srdačnost ljudi. Nadam se (pošto nisam imala priliku da upoznam veći broj ljudi) da to što su nam pomogli u nevolji nije bila čista vozačka solidarnost (pošto nam se,zbog nenaviknutosti na zakon po kojem svetla na kolima treba da budu upaljena i tokom dana, akumulator veoma neslavmo ispraznio u nedođiji), no, čak i da je to u pitanju, ostaje jedan lep ljudki gest.