žrtva jednog ludaka

Dug put svesnog samoukidanja

Posted in poesis i noesis by lusija on 21 април, 2007

Imre Kertes, Kadiš za nerođeno dete, Vega media, N. Sad, 2005.

Roman o Aušvicu, o njegovim posledicama, o savremenoj civilizaciji koja je izgrađena na zaboravu i toleranciji onog što se nije smelo zaboraviti ni tolerisati.
Kadiš za nerođeno dete mađarskog nobelovca Imre Kertesa svojim mračnim tonom, naizgled apsurdne molitve, kroz koju jedno odlučno, ali bolno „NE!“ odzvanja kao refren, budi evropsku civilizaciju iz prijatnog dremeža i samozaborava, podsećajući da rat nije završen kada jedna od strana kapitulira, da to nije prosti odnos pobednika i poraženih, nastradalih i preživivelih, jer ostavlja posledice i kod krvnika i kod žrtve, koji su, uostalom, u službi jedne iste stvari – Ništavila. Ali sve se zaboravlja, i u zaboravu nestaje. A protiv tog zaborava, koji je vid samoodbrane (i samoobmane), ispiranja mozgova i ruku na ličnom i globalnom nivou, ustaje glavni junak, a ujedno i pripovedač, čije ime se nigde ne pominje, mađarski pisac i prevodilac, slobodni duh u doba totalitarnog režima, preživeli iz Aušvica, u kojem se jasno prepoznaju autobiografske crte samog autora.
Ne prihvatajući, kao logički netačno, objašnjenje da za Aušvic nema objašnjenja, on pokušava da shvati (i objasni) kako je do Aušvica došlo. Dijalektičkim putem, kroz raspravu sa samim sobom i sa svojom okolinom, stiže do naizgled iznenađujućeg zaključka da je Zlo racionalne prirode i da je kao takvo jednoznačno, a da je jedino Dobro iracionalno i neobjašnjivo (gotovo da je i začuđujuće kako dolazi do Dobrog u svetu isplaniranog i nametnutog Zla). Ovaj zaključak se pokazuje sasvim logičnim ako se ima na umu kako je čitava nemačka predratna inteligencija i nacija usmerila svoje umne i fizičke snage na stvaranje oružja, usavršavanje vojne tehnike i jačanje jedne apsurdne ideologije koja će usmrtiti milione ljudi. To nije mogla biti strast. Niti prinuda. Aušvic već odavno, već vekovima visi u vazduhu, poput tamne voćke koja zri pod iskričavim zracima bezbroj bezčašća, čekajući kad će moći da padne ljudima na glavu. I pao je na mnoge glave jedne civilizacije, koja je, bolujući od očinskog kompleksa svetskih razmera, bila spremna da prihvati bilo koga ko bi je vodio bilo gde, jer čim neki sumanuti zlikovac ne završi u zatvoru ili u ludnici, nego u kancelariji ili na nekom drugom vodećem položaju, smesta ćete početi da tražite u njemu nešto zanimljivo, originalno, neobično (…) veličinu (…) samo da ne biste morali sebe da vidite tako patuljastima, ništavnima, a svoju istoriju sveta tako besmislenom. Ali, savremeni svet, izgleda, da svoju istoriju ni ne gleda, ne preispituje. Da to čini, verovatno ne bi mogao tako bezbrižno i bez griže savesti da funkcioniše i da tradiciju zločina nastavlja.
I sam glavni junak traži samozaborav u svom radu, jer jedino dok radi je siguran da postoji, a kad ne bi radio, možda bi postojao, što je sigurnije ne proveravati. U svom pisanju traži bekstvo, spas za sebe i za nekog preko sebe ko će zbog nas ili eventualno umesto nas da se stidi. Ali njegovo pisanje je pisanje na smrt, ne na život, vid svesnog samoukidanja, bolno kopanje rake u oblacima.
Naizgled bezazleno pitanje da li ima dete vraća ga u realnost, pokreće čitav mehanizam samopreispitivanja, ne samo svog vlastitog izbora, nego same mogućnosti i opravdanosti produžetka bivstva, na taj način proširujući i produbljujući Adornovo pitanje. Bivstva ne bi smelo da bude, naprosto zbog svega što se dogodilo, i posebno što nam se sve to što se dogodilo ponovo događa.-zaključak je do kojeg dolazi Imre Kertes. Njegov pesimizam, nalik na Teognidov, odaje čoveka punog gorčine, ali opravdanje koje za svoj stav navodi otkriva i piščevu duboku humanost: svet u kojem su neuroza i prinuda gotovo jedini vidovi komunikacije, prilagođavanje jedina mogućnost preživljavanja, poslušnost praksa, a ludilo krajnji rezultat, suviše je gnusno mesto za jedno dete.
Verovatno i za čoveka…

Advertisements

2 реаговања

Subscribe to comments with RSS.

  1. Tatjana said, on 3 мај, 2007 at 6:49 am

    O, da, jedna od onih knjiga. Uopšte ne znam kako je uspela da prođe tako neopaženo.

    /urednica u VEGA mediji :)/

  2. lusija said, on 3 мај, 2007 at 9:14 pm

    ne znam kako je prošla neopaženo, pretpostavljam da Imre Kertes nije baš svima poznat, a ljudi koji kupuju sve knjige iz takvih edicija obično prvo čitaju one pisce koji su im najpoznatiji (bar se meni tako čini).
    u svakom slučaju, to je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala u poslednje dve godine.
    preporučujem.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: