žrtva jednog ludaka

Čist ekspresionizam!

Posted in comedia del arte apsurda, la mise en abyme by lusija on 4 фебруар, 2007

Naša maca na internetu…

nasa_maca_na_internetu

Advertisements

ZIDANJE PREDSTAVE

Posted in la mise en abyme by lusija on 1 фебруар, 2007

Boris Liješević je, svakako, jedan od najtalentovanijih naših režisera mlađe generacije. Njegova predstava Greta, str. 89 koja je od prošle sezone na repertoaru SNP-a, predstavlja pravo pozorišno osveženje i puni gledalište i posle tridesetak izvođenja. Metapozorišni problemi kojima se ona bavi dali su nam povoda da sa režiserom popričamo o njegovom viđenju odnosa reditelj-glumac-tekst, kao i o trenutnom stanju stvari u ovoj umetnosti.

S obzirom da ste studirali i književnost i režiju, šta mislite o njihovom odnosu? Koliko književno obrazovanje pomaže u režiserskom poslu?

Odnos književnosti i režije doživljavam kao odnos između građevinskog materijala i neke kuće koja je od njega nastala.
Svakako da mi je pomoglo književno obrazovanje, ali ne mogu razgraničiti da li mi je pomoglo moje interesovanje za književnost ili konkretno moje studije književnosti.

Pročitala sam da ste se za bukvalno „zalepili“ za komad „Greta,str.89“. Šta Vas je toliko privuklo u tom tekstu?

Epizoda o neiskusnom reditelju i divi me je podsjetila na jednu od mojih prvih režija, u kojoj je igrala jedna diva. Smijao sam se svojim mukama.
Zapravo me najviše zanimalo to što se komad bavi načinom na koji komuniciraju reditelj i glumac. To nije ni malo naivno. Veliki broj problema koji se javlja u procesu, javlja se upravo zbog slabe komunikacije na toj razini. I sam se već duže vrijeme bavim tim problemom: kako naći pravi put do glumca.

Da li je kroz predstavu „Greta,str.89“ data i Vaša lična implicitna kritika trenutnog stanja pozorišta?

To je manje kritika, a više želja da u našem pozorištu ne bude više“zagušljivo i sparno”. U tom komadu su primjeri raznih poremećaja u radu, a opet svaki taj Faust je moguć. Mnoge takve predstave nastanu i kod nas i imaju svoj život i publiku… Više je tu radosti i Ljubavi prema pozorišnim ljudima, nego kritike i apelovanja da se nešto promijeni.

Kada bi trebalo da režirate „Fausta“ kakav bi Vaš pristup bio? Da li bi imao sličnosti sa nekom od interpretacija datim u „Greti, str.89“?

Bilo bi vrlo zanimljivo režirati „Fausta“ poslije iskustva sa „Gretom“. Ne znam da odgovorim na to pitanje. Nisam još o tome razmišljao. Naročito ne o pristupu. Prvo nastojim da dobro proučim tekst, pa se iz dobrog poznavanja komada pojavi pristup. Dogodi se da se komad prilagođava rediteljskom pristupu. Smatram to veoma pogrešnim. Tada rediteljski pristup, (ako ne iznikne iz komada i nije mu imanentan) može da “pojede” neke bitne stvari u samom tekstu bitnije od rediteljevih rješenja. Režija treba da se slije sa komadom. Da budu jedno.

Koji su, iz Vašeg iskustva, najveći problemi u pravljenju predstave? Čini se da između Vas i glumaca u „Greti“ postoji veoma dobra komunikacija. Da li ste nekad imali ozbiljnih problema da se sporazumete sa glumcima?

Već sam djelimično odgovorio na ovo pitanje, kada sam govorio o svom odnosu do “Grete”, ali ovo je prilika da se nadovežem. Naravno da sam imao problema u radu sa glumcima. Ne govorim o radu na „Greti“, već uopšte o svojim iskustvima. U početku profesionalnog rada nisam znao o čemu mi glumci govore kada kažu da imaju problem sa nečim. A pravio sam se da duboko razumijem njihov problem, jer bi se od mene očekivalo da ga riješim. Bilo je momenata kada sam bio potpuno nemoćan. I to je bilo strašno. I tada sam počeo da se interesujem za glumu, da izučavam neke glumačke metode… naravno, ne da bih glumio, već da bih mogao da radim sa glumcem, da mu pomognem da bude živ i prisutan.
U poslednje vrijeme, hvala Bogu, imam dosta dobru saradnju sa glumcima. Mislim da sam shvatio šta to oni rade.

Koliko je u pozorištu reditelj Bog? Da li glumci imaju prostora da u predstavu unesu sopstveno tumačenje teksta?

Pozorište je kolektivna umjetnost. I bez interakcije, bez slobode da se razmjenjuju ideje i kreativni impulsi, nema prave saradnje. Smatram da se jedino tako može ostvariti ono neočekivano, jedinstveno i izvanredno; ono što je više od uobičajenog. Inače, postoje neka pozorišta, npr. njemačko koje je poznato kao “rediteljsko” pozorište, za razliku od engleskog, koje je piščevo. Naše je još uvijek u velikoj mjeri glumčevo. Sopstveno tumačenje teksta glumac unosi svakako. Glumac kreira ulogu iz svoje stvaralačke prirode koja počiva ili je u skladu sa njegovim osjećanjem svijeta. Dešava se i to da glumac uradi nešto sa čim se ne slaže, a što je dio rediteljeve koncepcije, ali onda glumac ne stoji iza toga kao umjetnik, kao stvaralac, već kao neko ko se tome protivi, a opet radi. Taj otpor se na sceni ne može sakriti.

Šta vidite kao najveći problem današnjeg pozorišta?

ODGOVORNOST!!!

Sudeći po kritikama Vaša predstava je dobro primljenja od strane publike. Šta treba ponuditi gledaocima da bi bili zadovoljni predstavom? Da li, kada režirate, imate u vidu neku ciljnu grupu publike?

Gledaocima treba ponuditi dobru predstavu i biće zadovoljni. U stvari ne dijelim te recepte, koji se često oslanjaju na žanrove, da npr. publici treba komedija ili neki savremeni ili aktuelni komad… Publici treba iskrenost. Ako se nešto radi iskreno, iz svojih ličnih, dubokih razloga, ako u to uneseš sebe, to publika osjeti i nagradi. To mi se više puta dokazalo. Da ipak budem malo konkretniji, prvo smatram da je potreban dobar i jasan pozorišni komad. To je temelj na kome se gradi ta kuća. Potom jasnost i preciznost u režiji i glumi da gledalac može da shvati problem sa kojim se bore junaci i da prati i emotivno učestvuje sa junacima u razrješavanju problema. Ako nastavim doći ću do materijalnih sredstava potrebnih za predstavu, a tu temu bih radije izbjegao.

S obzirom da se bavite i pozorišnom i filmskom režijom, kako Vam se čini njihov odnos? Da li pozorište ima budućnost u vremenu dominacije filma posredstvom mas-medija?

Film ima mnogo prednosti nad pozorištem, ali ništa ne nudi tako živ i neposredan odnos sa gledaocem kao pozorište. U pozorištu gledalac direktno dobija energiju i emocije koje u tom momentu nastaju na sceni. I to je fascinantno. Tu čovjek ispunjava svoju iskonsku potrebu da se pred njim nešto živo događa. Mene fascinira to koliko je malo potrebno da se dogodi pozorište. Jedan čovjek nešto izvodi za druge. To je arhetipska situacija. Naročito se time bavio Piter Bruk, suštinom komunikacije između glumca i gledaoca. Njegova knjiga “Niti vremena” me naučila mnogo čemu. Preporučujem.

Razgovarala: Olivera Miok-Lusija

DEVET ČITANJA STRANICE 89

Posted in la mise en abyme by lusija on 1 фебруар, 2007

Pozorišna igra Luca Hibnera

„U pozorištu je reditelj Bog, ali nažalost glumci su ateisti.“
Žarko Petan

Predstava, Greta, str. 89, bavi se komplikovanim odnosima reditelja i glumca, reditelja i teksta, kao i glumca i teksta. Preispitujući uloge svakog člana u ovom nizu i njihove povezanosti, Greta se uključuje u tradiciju drama o pozorištu započetu u davnom XVII veku dramama Fransisa Bomonta (Vitez plamenog tučka, 1607) i Pjera Korneja (Pozorišne iluzije, 1636). Ovom temom su se, takođe, bavili i Molijer, Karlo Goldoni, Luiđi Pirandelo, Mihail Bulgakov, Žan-Pol Sartr i mnogi drugi.
Žanrovski teško odredivo delo, nazvano pozorišnom igrom, moglo bi se objasniti kao inverzija Kenoovih Stilskih vežbi, sa elementima Teofrastovih Karaktera. Greta, str.89 gradi svoj metafizički prostor na temelju poststrukturalističke teorije pluralizma interpretacija uz psihološko rasvetljavanje svih učesnika pozorišta. Svaka od devet priča osvetljava jedan tip glumca i reditelja i bar dva načina čitanja teksta. Gledalac biva podstaknut da se i sam uključi u zamišljanje mogućih kombinacija i u promišljanje pozorišnih problema, čime otkriva koliko je, naizgled, jednostavno pravljenje predstave mukotrpan posao.
Greta, str. 89 izvrstan je primer mogućnosti metapoetike pozorišta. Boris Liješević je, pomalo, u maniru Pitera Bruka, sjajno izrežirao scenario Luca Hibnera naglasivši težnju ovog dela ka igrivosti – ono je igra koja ne skriva da je igra, iluzija, predstava o pravljenju predstave, mesto na kojem je pozorište zagledano u samo sebe, pritom se ne baveći ontološkim, gnoseološkim ili metafizičkim problemima, već preispitujući mogućnosti konkretne realizacije, tačnije, konkretnih realizacija predstave na osnovu jednog istog teksta, odlomka iz Geteovog Fausta, scene u kojoj Greta pronalazi škrinju.
jasna đuričić
Možemo se zapitati zašto se Luc Hibner odlučio baš za scenu iz Fausta, i zašto baš za ovu scenu? Jedan od mogućih odgovora se javlja već na samom početku Fausta, u Predigri na pozornici, gde se vodi dijalog između nosećih ličnosti pozorišta – između upravnika, pisca i glumca. To je dijalog u kome se sukobljavaju njihovi različiti interesi, novac za upravnika, slava za glumca i umetnost za pesnika; to je mesto na kojem se implicitno postavlja pitanje o funkciji pozorišta, o onome šta pozorište može (i da li može) i šta treba da pruži, što u Greti, str. 89 biva problematizovano kroz vizije i različita čitanja svakog od reditelja i glumaca.
S druge strane, motiv za odabir baš ovog dela bi se mogao naći u nesumnjivom značaju koji Faust ima za savremenu kulturu. Ne više samo književni lik, već i mit, Faust je postao simbol današnjeg čoveka, pa mnogi teoretičari, počevši od Osvalda Špenglera, čitav tip društva i kulture nazivaju faustovskim. Izabravši baš Fausta za podtekst svog scenarija za Gretu, str. 89 Luc Hibner ostavlja mogućnost da gledaoci uspostavljanjem intertekstualnih veza, kroz veselu pozorišnu igru, dođu do nekih od suštinskih pitanja, ne samo pozorišta, već i celokupne civilizacije.
Scena u kojoj Greta pronalazi škrinju jedna je od ključnih u Faustu jer ona označava početak Gretinog pada. Zbog svog značaja ona nudi mogućnost višestruke interpretacije čije posledice gledamo u predstavi Greta, str. 89.

Deseto čitanje: Pozorišna igra Borisa Liješevića

Reditelj Boris Liješević se pred Gretom, str. 89 morao naći u sličnom problemu kao već pomenuti reditelj sa početka Fausta – šta i na koji način ponuditi publici? Kakva predstava treba da bude da bi ispunila horizont očekivanja a da istovremeno ne izneveri pozorišnu umetnost? Na jednom mestu u predstavi se kaže šta publika očekuje – laku zabavu, po horacijevskom načelu dolce et utile. Ali kako u današnjem vremenu izrežirati predstavu koja ispunjava oba zahteva, a zadovoljiti i onu zahtevniju publiku koja zna da se smisao umetnosti više ne može samo na to svesti? Izbor po sebi duhovitog scenarija Luca Hibnera donekle pomaže reditelju. Njegova zasluga je, međutim, u tome što je svojim rediteljskim postupkom uspeo da se suština ovog komada, problemi koje postavlja, kritika koju nudi, ne izgube pod velom razigrane lakoće koja predstavu obavija. Jednostavnom scenografijom naglašene su ličnosti glumaca, čime se pažnja usmerava na igru u igri, na igranje samo.
Na početku predstave Jasna Đuričić se iz offa obraća publici, anticipirajući ono čime će se predstava baviti – pravljenje same predstave. Navodni zahtev gospođe iz publike da se igra kako je napisano služi kao uvod u ovu igru. Predstava poseduje dvostruku iluzivnost – onu koju poseduje svaka predstava samim tim što je pozorišno, umetničko, delo, i još jedan stepen više, jer je ovo predstava o predstavi, koja pri tom ne krije da je to što prikazuje u stvari prikazivanje samo, što je dodatno naglašeno činjenicom da se glumci transformišu, menjajući delove kostima, naočigled publike i uz prisustvo suflera na sceni, koji nije glumac već pravi sufler. Zahvaljujući spretnosti glumaca i samog reditelja, gledaoci, ipak, bivaju potpuno uvučeni u komad.
Uloga Jasne Đuričić može se na prvi pogled učiniti laka – kao da može samo da izađe na pozornicu i bude neskriveno ono što jeste – glumica. Međutim, ona treba da bude glumica u apsolutnom smislu. Na prvom nivou, tj. na nivou prave pozorišne predstave, ona mora sačuvati svoj identitet – mora biti ista u svim promenama, mora izraziti svoju glumačku ličnost, opravdati to što je uloga poverena baš njoj. Na drugom nivou, tj. na nivou predstave u predstavi, ona mora biti tabula rasa kako bi mogla da bude svako, svaki glumački karakter. Jasna Đuričić uspeva da zadovolji oba ova zahteva – svoju ulogu iznosi veoma ubedljivo.
Pred Borisom Isakovićem je stajao možda još izazovniji zadatak. Morao je da bude apsolutni glumac u ulozi reditelja, morao je da obuhvati pozornicu sa obe njene strane, što je on veoma uspešno i učinio.

Predstava Greta, str. 89 ostavlja utisak veoma dobro ostvarene komunikacije između glumaca i reditelja. Možda je reditelj zaista pozorišni Bog, ali glumci ipak ne moraju biti ateisti. To pokazuje da pozorišni problemi ne moraju biti nerazrešivi i dokazuje da se uprkos svemu može napraviti dobra predstava, dinamična i osvežavajuća po svojoj nekonvencionalnosti.