žrtva jednog ludaka

Sindrom našeg doba

Posted in poesis i noesis by lusija on 17 јун, 2007

Između glupaka i genija

„Vidi se da je nama stalo do toga da kažemo sve što je povoljno po njega, ali mi o njemu sudimo bez preterivanja i ne pravimo ga ni boljim ni gorim nego što jeste. Hans Kastorp nije bio ni genije ni glupak, i ako za njegovo obeležje izbegavamo reč „osrednji“, to je iz razloga koji nema nikakve veze sa njegovom inteligencijom a vrlo malo sa njegovom skromnom ličnošću, to jest iz poštovanja prema njegovoj sudbini kojoj smo skloni da pridamo izvestan više nego lični značaj. Njegova glava ja odgovarala zahtevima realne gimnazije bez potrebe da se suviše napreže – ali on takav napor ni pod kojim uslovima i ni za jednu stvar na svetu ne bi bio voljan da učini: manje iz straha da sebi zada bol koliko stoga što apsolutno nije video razlog za to ili tačnije rečeno, nikakav apsolutni razlog; i možda ga mi baš zato i ne nazivamo osrednjim što je na neki način osećao nedestatak takvih razloga.
Čovek ne živi samo svojim ličnim životom kao jedinka, već, svesno ili nesvesno, i životom svoje epohe i svojih savremenika, pa ako on opšte i bezlične razloge svoje egzistencije i smatra kao neposredno date i prirodne i tako je daleko od pomisli da ih kritikuje kao što je to zaista bio dobri Hans Kastorp, ipak je lako moguće da on oseća da njihovi nedostaci nekako neodređeno smetaju njegovom moralnom blagostanju. Pojedincu mogu lebdeti pred očima razni lični ciljevi, namere, nade, izgledi, iz kojih crpe podstrek za uzvišene napore i za svoju delatnost, ali ako nonm bezličnom oko njega, samom dobu, i pored sve spoljašnje aktivnosti u suštini nedostaju nade i smerovi, ako mu se otajno otkrije kao nešto bez nade, bez smera, i bez izlaza, i ako mu se na pitanj epostavljeno svesno ili nesvesno, ali ipak na neki način postavljeno pitanje o krajnjem smislu, više nego ličnom, apsolutnim smislom svih napora i svih delatnosti odgovori praznim ćutanjem, takvo stanje će gotovo neizostavno donekle paralisati napore baš kod poštenog čoveka, i taj uticaj će, preko duše i morala, moći da se protegne do organskog i fizičkog dela jedinke. Da bi čovek bio raspoložen za znatan napor koji premaša meru onog što se obično traži, a kad doba ne može da pruži zadovoljavajući odgovor na pitanje „čemu?“ – potrebna je ili moralna usamljenost i neposrednost, što se retko sreće i herojske je prirode, ili pak vrlo gruba vitalnost.“

T. Man: „Čarobni breg“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: