žrtva jednog ludaka

Reč, dve o čistoj poeziji

Posted in poesis i noesis by lusija on 3 фебруар, 2007

Za divno, relaksirajuće nedeljno jutro – pokoja reč o poeziji moje koleginice Jelene Stanojev, čija je prva pesnička zbirka izdata prošle godine u izdavačkoj kući Bistrica iz Novog Sada.

VATRA U SRCU DRVETA

Svaki pravi pesnik je samosvojan i donosi svoju viziju pesničkog stvaranja. S druge strane, on mora imati odnos prema tradiciji, bilo da je potvrđuje, bilo da je osporava.
Pesnička zbirka Menon se na poseban način uklapa u savremeni književni kontekst – ona je nesumnjivo otklon od postmodernizma, od poezije grada i njenog diskursa, ali je, istovremeno, bliska savremenom čitaocu, čitaocu grada.
Pesnikinja u jednoj od uvodnih pesama (Zov, ciklus Tren) upućuje pesniku otvoreni poziv za izlazak u prirodu, jer se iz sobe može jedino o zidovima pisati. Mnoge pesme Jelene Stanojev i jesu pesme prirode u svom najizvornijem obliku – to nije mimezis stvorenog već stvaranja samog.
U pesmama poput Kore neprestanka, Pupljenja, Gudala oseća se izvorni odnos pesnikinje i prirode, duboka povezanost, njihovo gotovo krvno srodstvo, posestrimstvo sa vrbama, sa lipama, koje se iz pesme u pesmu intenzifikuje dok u jednoj od poslednjih pesmama, Drvo o pesmi (ciklus Takt), ne dođe do identifikacije. Tada nam se drvo ukazuje u punom svetlu kao metafora pesnikinje same, a njegove, u mnogim pesmama prisutne, grane-ruke kao poziv na dodir, kontakt, spajanje. Oseća se žudnja u kori, jak eros, ali, s druge strane, raste i strah od visine, od greha, kao da je samo spajanje hibris, jer je to možda spajanje sa nebom samim, sa večnim Bićem.
Po ovom svom osećanju prirode koja je okružuje, Jelena Stanojev može da stane u red sa pesnikinjama poput Sapfe, ali ono što je od nje razlikuje je samosvest o sebi kao ženi. U Sapfinim pesmama osećamo jak eros, vatru neba, tla i vatru pesnikinjinog srca, silovitost, ali i snažno osećanje svog sopstvenog pesničkog subjekta. S druge strane, u Jeleninim pesmama uz silovitost stoji uzdržanost, posle jakog udara uvek dolazi potpuno smirenje, utihnuće, povlačenje (npr. Blaženi, ciklus Takt), a pesnički subjekat nam kroz čitavu zbirku ostaje tajnovit, ambivalentan, dvopolan – vojvoda uzdaha ponoćnih i vojevnik patnje (Mirenja, ciklus Tren), dok drugde iz stihova izbija izrazita „ženskost“ (npr. Korak, ciklus Tren), ali ni tada Jelena ne govori iz feminističkog ugla poput mnogih savremenih pesnikinja.
Kao što se svaka prava poezija uvek kreće između života i smrti, erosa i tanatosa, tako i poezija Jelene Stanojev u mnogim pesmama, prodire i na onu drugu stranu života.
Kao Orfej silazi u podzemlje, za šta Haronu plaća svojim sopstvenim srcem (Lađar, ciklus Kiknosov poj). No, za razliku od Orfeja koji silazi za svojom voljenom Euridikom, Jelena teži pronalaženju samog izvora poezije – između spoznaje i zaborava. Ona biva kao svedok, ali traga i za izvorom Lete (Haron, ciklus Kiknosov poj), želi da pomete uglove sećanja, da se rasterećena jastva sobom predstavi, da nestane u struku osmice, / zbiru obrnute beskonačnosti kako bi tako oslobođena mogla da peva Istinu bez subjektivnosti, što je, možda, baš ono što pesnikinja svo vreme čeka (Menon je, zapravo, onaj koji čeka), za čim teži, čak i ako je to (simbolička) smrt.
Jelena Stanojev je pesnikinja suprotnosti, mekano tvrda i(li) tvrdo mekana, veoma suptilna, ali i veoma žestoka, pa je takav i njen jezik – ponegde zavodljiv i snen, lelujav, poput lepotica na slikama Gistava Klimta, a već u sledećoj pesmi, ili čak sledećem stihu, otkriva se snaga Noldeove ekstaze, uskovitlanosti, bahantskog, negde duboko religioznog zanosa. Ona vraća jeziku njegovu drevnost i tajanstvenost utiskujući mu, istovremeno, i sokove novog vremena.
Zbirka Menon odiše originalnošću i otkriva u Jeleni Stanojev mladog, ali veoma zrelog pesnika, punog erudicije, samostalnog, ali potpuno svesnog tradicije.

U Novom Sadu, jula2006.

Advertisements

5 реаговања

Subscribe to comments with RSS.

  1. pitchweis said, on 4 фебруар, 2007 at 6:50 am

    KNJIŽEVNO VEČE – Dragoslave Burzan večeras od 18 sati u novosadskom klubu Frida. Govore Olivera Miok, Jelena Stanojev i Stojan Simic Krpica, gosti su Bojan Samson i Draško Đukic, gitara.

    Jebte, nisam znao da ste izašli u novine! To je za svaku pohvalu, ženo moja draga, moraću da urgiram da ti promene prezime u tekstu 🙂

    E, pa ja sam čitao tu zbirku i mogu da kažem da je lepa! Nema je u prodaji, ali možemo da je piraterišemo… To je trend.

  2. pitchweis said, on 4 фебруар, 2007 at 6:53 am

    Neprofesionalnost novinarska, nije Dragoslava Burzan, nego Dragoslava Barzut!

    E, da, kakve veze ima Jelena sa ovim, lupila si pogrešan link, trebala si na Wikipediji da je nadješ, ako je nema, onda napišeš tekst pa pošalješ nekom od urednika, elem, to možemo da uradimo zajedno uz određenu novčanu nadoknadu.

  3. pitchweis said, on 4 фебруар, 2007 at 6:55 am

    I dok moja žena mirno spava, ja joj švrljam po blogu. Sinoć nisam išao u grad, ostao sam sa svojom ženom, čitala mi je Miljkovića pred spavanje. Zamislite, zastala je kod stiha: „Prazno je dublje“, reč, dve o čistoj poeziji.

    Ajd, zdravo, odoh da blogujem nešto!!!

  4. lusija said, on 4 фебруар, 2007 at 7:32 am

    Bože! Samo brljavi po mom blogu…

  5. Saša Radojčić said, on 4 фебруар, 2007 at 4:34 pm

    Pa da vidimo pesmu-dve?


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: