žrtva jednog ludaka

ZIDANJE PREDSTAVE

Posted in la mise en abyme by lusija on 1 фебруар, 2007

Boris Liješević je, svakako, jedan od najtalentovanijih naših režisera mlađe generacije. Njegova predstava Greta, str. 89 koja je od prošle sezone na repertoaru SNP-a, predstavlja pravo pozorišno osveženje i puni gledalište i posle tridesetak izvođenja. Metapozorišni problemi kojima se ona bavi dali su nam povoda da sa režiserom popričamo o njegovom viđenju odnosa reditelj-glumac-tekst, kao i o trenutnom stanju stvari u ovoj umetnosti.

S obzirom da ste studirali i književnost i režiju, šta mislite o njihovom odnosu? Koliko književno obrazovanje pomaže u režiserskom poslu?

Odnos književnosti i režije doživljavam kao odnos između građevinskog materijala i neke kuće koja je od njega nastala.
Svakako da mi je pomoglo književno obrazovanje, ali ne mogu razgraničiti da li mi je pomoglo moje interesovanje za književnost ili konkretno moje studije književnosti.

Pročitala sam da ste se za bukvalno „zalepili“ za komad „Greta,str.89“. Šta Vas je toliko privuklo u tom tekstu?

Epizoda o neiskusnom reditelju i divi me je podsjetila na jednu od mojih prvih režija, u kojoj je igrala jedna diva. Smijao sam se svojim mukama.
Zapravo me najviše zanimalo to što se komad bavi načinom na koji komuniciraju reditelj i glumac. To nije ni malo naivno. Veliki broj problema koji se javlja u procesu, javlja se upravo zbog slabe komunikacije na toj razini. I sam se već duže vrijeme bavim tim problemom: kako naći pravi put do glumca.

Da li je kroz predstavu „Greta,str.89“ data i Vaša lična implicitna kritika trenutnog stanja pozorišta?

To je manje kritika, a više želja da u našem pozorištu ne bude više“zagušljivo i sparno”. U tom komadu su primjeri raznih poremećaja u radu, a opet svaki taj Faust je moguć. Mnoge takve predstave nastanu i kod nas i imaju svoj život i publiku… Više je tu radosti i Ljubavi prema pozorišnim ljudima, nego kritike i apelovanja da se nešto promijeni.

Kada bi trebalo da režirate „Fausta“ kakav bi Vaš pristup bio? Da li bi imao sličnosti sa nekom od interpretacija datim u „Greti, str.89“?

Bilo bi vrlo zanimljivo režirati „Fausta“ poslije iskustva sa „Gretom“. Ne znam da odgovorim na to pitanje. Nisam još o tome razmišljao. Naročito ne o pristupu. Prvo nastojim da dobro proučim tekst, pa se iz dobrog poznavanja komada pojavi pristup. Dogodi se da se komad prilagođava rediteljskom pristupu. Smatram to veoma pogrešnim. Tada rediteljski pristup, (ako ne iznikne iz komada i nije mu imanentan) može da “pojede” neke bitne stvari u samom tekstu bitnije od rediteljevih rješenja. Režija treba da se slije sa komadom. Da budu jedno.

Koji su, iz Vašeg iskustva, najveći problemi u pravljenju predstave? Čini se da između Vas i glumaca u „Greti“ postoji veoma dobra komunikacija. Da li ste nekad imali ozbiljnih problema da se sporazumete sa glumcima?

Već sam djelimično odgovorio na ovo pitanje, kada sam govorio o svom odnosu do “Grete”, ali ovo je prilika da se nadovežem. Naravno da sam imao problema u radu sa glumcima. Ne govorim o radu na „Greti“, već uopšte o svojim iskustvima. U početku profesionalnog rada nisam znao o čemu mi glumci govore kada kažu da imaju problem sa nečim. A pravio sam se da duboko razumijem njihov problem, jer bi se od mene očekivalo da ga riješim. Bilo je momenata kada sam bio potpuno nemoćan. I to je bilo strašno. I tada sam počeo da se interesujem za glumu, da izučavam neke glumačke metode… naravno, ne da bih glumio, već da bih mogao da radim sa glumcem, da mu pomognem da bude živ i prisutan.
U poslednje vrijeme, hvala Bogu, imam dosta dobru saradnju sa glumcima. Mislim da sam shvatio šta to oni rade.

Koliko je u pozorištu reditelj Bog? Da li glumci imaju prostora da u predstavu unesu sopstveno tumačenje teksta?

Pozorište je kolektivna umjetnost. I bez interakcije, bez slobode da se razmjenjuju ideje i kreativni impulsi, nema prave saradnje. Smatram da se jedino tako može ostvariti ono neočekivano, jedinstveno i izvanredno; ono što je više od uobičajenog. Inače, postoje neka pozorišta, npr. njemačko koje je poznato kao “rediteljsko” pozorište, za razliku od engleskog, koje je piščevo. Naše je još uvijek u velikoj mjeri glumčevo. Sopstveno tumačenje teksta glumac unosi svakako. Glumac kreira ulogu iz svoje stvaralačke prirode koja počiva ili je u skladu sa njegovim osjećanjem svijeta. Dešava se i to da glumac uradi nešto sa čim se ne slaže, a što je dio rediteljeve koncepcije, ali onda glumac ne stoji iza toga kao umjetnik, kao stvaralac, već kao neko ko se tome protivi, a opet radi. Taj otpor se na sceni ne može sakriti.

Šta vidite kao najveći problem današnjeg pozorišta?

ODGOVORNOST!!!

Sudeći po kritikama Vaša predstava je dobro primljenja od strane publike. Šta treba ponuditi gledaocima da bi bili zadovoljni predstavom? Da li, kada režirate, imate u vidu neku ciljnu grupu publike?

Gledaocima treba ponuditi dobru predstavu i biće zadovoljni. U stvari ne dijelim te recepte, koji se često oslanjaju na žanrove, da npr. publici treba komedija ili neki savremeni ili aktuelni komad… Publici treba iskrenost. Ako se nešto radi iskreno, iz svojih ličnih, dubokih razloga, ako u to uneseš sebe, to publika osjeti i nagradi. To mi se više puta dokazalo. Da ipak budem malo konkretniji, prvo smatram da je potreban dobar i jasan pozorišni komad. To je temelj na kome se gradi ta kuća. Potom jasnost i preciznost u režiji i glumi da gledalac može da shvati problem sa kojim se bore junaci i da prati i emotivno učestvuje sa junacima u razrješavanju problema. Ako nastavim doći ću do materijalnih sredstava potrebnih za predstavu, a tu temu bih radije izbjegao.

S obzirom da se bavite i pozorišnom i filmskom režijom, kako Vam se čini njihov odnos? Da li pozorište ima budućnost u vremenu dominacije filma posredstvom mas-medija?

Film ima mnogo prednosti nad pozorištem, ali ništa ne nudi tako živ i neposredan odnos sa gledaocem kao pozorište. U pozorištu gledalac direktno dobija energiju i emocije koje u tom momentu nastaju na sceni. I to je fascinantno. Tu čovjek ispunjava svoju iskonsku potrebu da se pred njim nešto živo događa. Mene fascinira to koliko je malo potrebno da se dogodi pozorište. Jedan čovjek nešto izvodi za druge. To je arhetipska situacija. Naročito se time bavio Piter Bruk, suštinom komunikacije između glumca i gledaoca. Njegova knjiga “Niti vremena” me naučila mnogo čemu. Preporučujem.

Razgovarala: Olivera Miok-Lusija

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: