žrtva jednog ludaka

DEVET ČITANJA STRANICE 89

Posted in la mise en abyme by lusija on 1 фебруар, 2007

Pozorišna igra Luca Hibnera

„U pozorištu je reditelj Bog, ali nažalost glumci su ateisti.“
Žarko Petan

Predstava, Greta, str. 89, bavi se komplikovanim odnosima reditelja i glumca, reditelja i teksta, kao i glumca i teksta. Preispitujući uloge svakog člana u ovom nizu i njihove povezanosti, Greta se uključuje u tradiciju drama o pozorištu započetu u davnom XVII veku dramama Fransisa Bomonta (Vitez plamenog tučka, 1607) i Pjera Korneja (Pozorišne iluzije, 1636). Ovom temom su se, takođe, bavili i Molijer, Karlo Goldoni, Luiđi Pirandelo, Mihail Bulgakov, Žan-Pol Sartr i mnogi drugi.
Žanrovski teško odredivo delo, nazvano pozorišnom igrom, moglo bi se objasniti kao inverzija Kenoovih Stilskih vežbi, sa elementima Teofrastovih Karaktera. Greta, str.89 gradi svoj metafizički prostor na temelju poststrukturalističke teorije pluralizma interpretacija uz psihološko rasvetljavanje svih učesnika pozorišta. Svaka od devet priča osvetljava jedan tip glumca i reditelja i bar dva načina čitanja teksta. Gledalac biva podstaknut da se i sam uključi u zamišljanje mogućih kombinacija i u promišljanje pozorišnih problema, čime otkriva koliko je, naizgled, jednostavno pravljenje predstave mukotrpan posao.
Greta, str. 89 izvrstan je primer mogućnosti metapoetike pozorišta. Boris Liješević je, pomalo, u maniru Pitera Bruka, sjajno izrežirao scenario Luca Hibnera naglasivši težnju ovog dela ka igrivosti – ono je igra koja ne skriva da je igra, iluzija, predstava o pravljenju predstave, mesto na kojem je pozorište zagledano u samo sebe, pritom se ne baveći ontološkim, gnoseološkim ili metafizičkim problemima, već preispitujući mogućnosti konkretne realizacije, tačnije, konkretnih realizacija predstave na osnovu jednog istog teksta, odlomka iz Geteovog Fausta, scene u kojoj Greta pronalazi škrinju.
jasna đuričić
Možemo se zapitati zašto se Luc Hibner odlučio baš za scenu iz Fausta, i zašto baš za ovu scenu? Jedan od mogućih odgovora se javlja već na samom početku Fausta, u Predigri na pozornici, gde se vodi dijalog između nosećih ličnosti pozorišta – između upravnika, pisca i glumca. To je dijalog u kome se sukobljavaju njihovi različiti interesi, novac za upravnika, slava za glumca i umetnost za pesnika; to je mesto na kojem se implicitno postavlja pitanje o funkciji pozorišta, o onome šta pozorište može (i da li može) i šta treba da pruži, što u Greti, str. 89 biva problematizovano kroz vizije i različita čitanja svakog od reditelja i glumaca.
S druge strane, motiv za odabir baš ovog dela bi se mogao naći u nesumnjivom značaju koji Faust ima za savremenu kulturu. Ne više samo književni lik, već i mit, Faust je postao simbol današnjeg čoveka, pa mnogi teoretičari, počevši od Osvalda Špenglera, čitav tip društva i kulture nazivaju faustovskim. Izabravši baš Fausta za podtekst svog scenarija za Gretu, str. 89 Luc Hibner ostavlja mogućnost da gledaoci uspostavljanjem intertekstualnih veza, kroz veselu pozorišnu igru, dođu do nekih od suštinskih pitanja, ne samo pozorišta, već i celokupne civilizacije.
Scena u kojoj Greta pronalazi škrinju jedna je od ključnih u Faustu jer ona označava početak Gretinog pada. Zbog svog značaja ona nudi mogućnost višestruke interpretacije čije posledice gledamo u predstavi Greta, str. 89.

Deseto čitanje: Pozorišna igra Borisa Liješevića

Reditelj Boris Liješević se pred Gretom, str. 89 morao naći u sličnom problemu kao već pomenuti reditelj sa početka Fausta – šta i na koji način ponuditi publici? Kakva predstava treba da bude da bi ispunila horizont očekivanja a da istovremeno ne izneveri pozorišnu umetnost? Na jednom mestu u predstavi se kaže šta publika očekuje – laku zabavu, po horacijevskom načelu dolce et utile. Ali kako u današnjem vremenu izrežirati predstavu koja ispunjava oba zahteva, a zadovoljiti i onu zahtevniju publiku koja zna da se smisao umetnosti više ne može samo na to svesti? Izbor po sebi duhovitog scenarija Luca Hibnera donekle pomaže reditelju. Njegova zasluga je, međutim, u tome što je svojim rediteljskim postupkom uspeo da se suština ovog komada, problemi koje postavlja, kritika koju nudi, ne izgube pod velom razigrane lakoće koja predstavu obavija. Jednostavnom scenografijom naglašene su ličnosti glumaca, čime se pažnja usmerava na igru u igri, na igranje samo.
Na početku predstave Jasna Đuričić se iz offa obraća publici, anticipirajući ono čime će se predstava baviti – pravljenje same predstave. Navodni zahtev gospođe iz publike da se igra kako je napisano služi kao uvod u ovu igru. Predstava poseduje dvostruku iluzivnost – onu koju poseduje svaka predstava samim tim što je pozorišno, umetničko, delo, i još jedan stepen više, jer je ovo predstava o predstavi, koja pri tom ne krije da je to što prikazuje u stvari prikazivanje samo, što je dodatno naglašeno činjenicom da se glumci transformišu, menjajući delove kostima, naočigled publike i uz prisustvo suflera na sceni, koji nije glumac već pravi sufler. Zahvaljujući spretnosti glumaca i samog reditelja, gledaoci, ipak, bivaju potpuno uvučeni u komad.
Uloga Jasne Đuričić može se na prvi pogled učiniti laka – kao da može samo da izađe na pozornicu i bude neskriveno ono što jeste – glumica. Međutim, ona treba da bude glumica u apsolutnom smislu. Na prvom nivou, tj. na nivou prave pozorišne predstave, ona mora sačuvati svoj identitet – mora biti ista u svim promenama, mora izraziti svoju glumačku ličnost, opravdati to što je uloga poverena baš njoj. Na drugom nivou, tj. na nivou predstave u predstavi, ona mora biti tabula rasa kako bi mogla da bude svako, svaki glumački karakter. Jasna Đuričić uspeva da zadovolji oba ova zahteva – svoju ulogu iznosi veoma ubedljivo.
Pred Borisom Isakovićem je stajao možda još izazovniji zadatak. Morao je da bude apsolutni glumac u ulozi reditelja, morao je da obuhvati pozornicu sa obe njene strane, što je on veoma uspešno i učinio.

Predstava Greta, str. 89 ostavlja utisak veoma dobro ostvarene komunikacije između glumaca i reditelja. Možda je reditelj zaista pozorišni Bog, ali glumci ipak ne moraju biti ateisti. To pokazuje da pozorišni problemi ne moraju biti nerazrešivi i dokazuje da se uprkos svemu može napraviti dobra predstava, dinamična i osvežavajuća po svojoj nekonvencionalnosti.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: