Modiljani u Beogradu!!!
Ja sam u totalnoj ekstazi! A danas svakako idem u Bg! Nema srećnije osobe od mene sad!
“Poznavaoce života Amedea Modiljanija nije iznenadila vest da je otkrivena još jedna njegova slika. (…) reč je o slici „Portret muškarca” (1918) koja će od danas biti predstavljena u galeriji Progres - prvo beogradskoj, a onda i svetskoj publici. Izložba o kojoj se ovih dana govori Beogradu obuhvatiće i privatna Modiljanijeva dokumenta i druge predmete koji osvetljavaju njegov život.”
dalje>> politika i o problemima oko izložbe
Koncert Block Out-a u Tremi
Sinoć je bilo sjajno! Ti ljudi iz Block Out-a stvarno nisu normalni (u najpozitivnijem smislu). Za više od dva i po sata svirke, oslobođeno je toliko pozitivne energije kao na retko kojem koncertu. Bilo je lepo to gledati, kao što je uvek lepo videti ljude koji rade ono što vole.
Posle više od dva sata svirke, kad su kao krešendo celog koncerta, svirali Nedostupna polja… bilo je neverovatno! Videlo se kako Nikola u nekim trenucima gubi dah, ali atmosfera je bila vrhunska.
Ono što, verovatno, sve koji nisu bili na koncertu (i kad čuju od prijatelja kako je bilo, kajaće se :)) najviše zanima su najavljene nove pesme. Odsvirana je samo jedna, na samom početku koncerta, peva Nikola (Mita kulira iza zvučnika), sadržina u blokautovskom maniru društveno-politička, a atmosfera… meni se čini najsličnija onoj u pesmama sa “Ako imaš s kim i gde” (npr. Težak slučaj pakla). Kao što je to uvek sa pesmama Block Out-a slučaj (bar ja imam to iskustvo), i ova se ne može voleti dok se ne čuje puno puta, dok se njena melodija ne počne doživljavati kao melodija dana, melodija bića…
Stvar koja svakako zaslužuje sve pohvale je video koji je išao u pozadini sve vreme. Jako zanimljiv i konceptualno osmišljen, mnogo je doprineo atmosferi, a istovremeno nije previše odvlačio pažnju. Varirani su neki motivi (blockiji, zlatna ribica, svet koji se okreće, deca, oči) i postepeno uvođeni novi, ali tako da je sve savršeno odgovaralo pesmi koja je u toku i istovremeno je bilo potpuno prepoznatljivo blokautovski. Mislim da su uspeli da smisle najružnijeg blokija ikad 
ali je bio odlično uklopljen u koncepciju. Ja sam pre početka koncerta mislila da će to biti promocija dvd-ija u tom smislu što će na videu biti puštani spotovi, ali drago mi je da nije bilo tako (što bi, uostalom, bilo prilično glupo)…
Začudo, nisu svirali Tri korne penal i Zvezdane staze (što skoro uvek sviraju), kao ni moju omiljenu pesmu - Raskorak, Sekiru, Sudoperu, Zorku… U principu, repertoar je bio standardan. Ja redovno tipujem s kojom pesmom počinju, završavaju i sl., ali ovog puta sam, eto, promašila zbog te nove pesme, ali je već druga bila po proračunu - Zečevi beli, pa Majdan, Čarobni akord (ili obrnuto), itd. Nekako je prva polovina koncerta bila obeležena sećanjem i nekom sentimentalnošću, da bi atmosfera živnula, masa napravila šutku (ali jako finu), pa čak sam i ja, iako sam bila čvrsto odlučila da mirno sedim i posmatram, bila prinuđena da ustanem.
Mislim da su odsvirali Dan koji nikad nije došao toliko dobro da ja sad uopšte ne mogu da je potpuno doživim slušajući je sa kompa… Nešto u atmosferi je bilo toliko moćno, da… teško je to objasniti, prosto je bio osećaj sasvim nesvojstven… u svakom slučaju totalno psihodeličan!
Sad mi je žao što nemam fotke, ali staviće oni to jednog dana na sajt A možda ih preduhitri i neko ko je bio na koncertu, pošto su tamo uvek samo ljudi koji stvarno vole Block Out (to je još jedna divna stvar)…
P.S. Popravni za one koji nisu bili: u decembru, u Bg-u (sve informacije: na njihovom sajtu, koji su počeli redovno da ažuriraju )
Novosadska stvarnost
Ako imate utisak da ovaj post štrči iz dosadašnje koncepcije mog bloga, ne treba da se čudite - to govori o promenama koje će koncepcija pretrpeti, kao što je i autorka (tj. ja) promenila delimično svoja interesovanja. Radi se o jednoj novoj svesti šta stvarnost jeste, a umetnost je objektivno gledano jedan jako mali njen deo, ili obrnuto, ako smatrate da je sve umetnost, kao npr. umetnost življenja, onda treba da se zapitamo zašto je život toliko lišen svoje suštine. Ja ne verujem da i jedan istinski human čovek koji se zalaže za oplemenjenje kroz umetnost i kulturu, može da ostane ravnodušan prema ovome. Nije mi cilj da se zgadite, već da se pokrenete. Ja isto ne bih verovala (iskreno, nisam nikad ni razmišljala o tome) da ovakav horor zaista postoji da nisam videla.
Šta žene žele? (II deo)
1. Muškarca koji će za njihovo zadovoljstvo poslušno i neumorno da okreće pedale (na slici se iza sica ne vidi perce koje treba pokretati :)), pri tom ne tražeći naknade i protivusluge…
2. Nekog spremnog za avanture (kakve je vaš izbor)…
3. Da ih niko ne odvoji od Ajfelovog tornja (kada ga se jednom konačno dočepaju)
napomena: fotografije pod 1. i pod 2. su iz Muzeja erotike u Parizu
Vladimir Tasić po Vladimiru Tasiću
Spremajući seminarski, ponovo iščitavam intervjue koje je Vladimir Tasić dao, uglavnom neposredno pre i posle dobijanja Vitalove i NIN-ove nagrade.
Ponešto o njemu, njegovim pogledima na svet i književnost, i o romanu “Kiša i hartija”…
„Jedan od razloga za to što sam uveo ženski lik dramatizovanog pripovedača upravo je potreba da se formalno ograniči mogućnost biografskih tumačenja. Drugi razlog je mnogo važniji: želeo sam da stvorim snažan ženski lik koji sasvim slobodno luta navodno muškim prostorom najrazličitijih znanja, istorija i mitologija, jer se samo u tom lutanju oseća kao kod kuće. Usled nekih stereotipa koje tek treba da prevaziđemo, takav lik je u recepciji automatski marginalizovan i to je, naravno, deo Tanjine drame, deo tereta koji oseća.“
„Knjiga je uvek na neki način umrežena, i menja se dok je upoznajemo. Kao grad.“
„(…) apologija intelektualne alternative ne mora nužno biti vezana za postmodernizam. Možemo se, na primer, buniti protiv ove ili one velike naracije u ime neke treće. Ne moramo sve odjednom negirati. (…)Uostalom, teze o smrti velikih naracija, kraju istorije i tome slično, i same su velike naracije - po definiciji veće od svih. Prema njima sam odgovarajuće skeptičan.“
„Ako nešto osećam kao moguću poziciju literature,(…) , onda je to mogućnost njenog povratka takozvanim velikim temama.“
NIN 21.01.05.
***
“Možda se radi o onoj vrsti odbrojavanja kakvo vidimo u filmovima, kada junak treba da izađe iz stanja duboke hipnoze, samo što u ovom slučaju nema nikog ko bi mojoj junakinji rekao: gotovo je, suočila si se sa svojim morama i sećanjima, budna si i izlečena. Ostaju tri tačke. Možemo o tim brojevima misliti i na drugi način, kao da se očekuje lansiranje rakete čiji putnici zamišljaju postojanje drukčijeg i boljeg sveta. Šta ih čeka? Kakav je to svet? (…)Ne znamo. Vidimo samo da je raketa lansirana, u dimu i buci, vidimo srušenu lansirnu skelu. Ostaje nam da je tumačimo kako znam o i umemo, oprezno se nadajući da u zbrci informacija i dezinformacija uprkos svemu opstaje neka istina. Ona je u roman upisana upravo tako: okružena metežom.“
„Što se tiče muzike, ona se pojavljuje kao neka vrsta metafore. Uostalom, to je stara priča: svet je zvuk. Nakon vekova u kojima je svetlost iz određenih razloga imala primat, zvuk je doživeo izvestan preporod u nauci. (…)postoje i neki sasvim konkretni razlozi za to što sam u roman uveo priče iz istorije elektronske muzike. Ima nečeg tužnog u tome što uprkos svojoj nadaleko poznatoj opsesiji istorijom zanemarujemo podatak da je jedan mali deo istorije savremene muzike pisan u Studiju za elektronsku muziku Radio Beograda.“
„Gorčina koja se u romanu oseća posledica je, delom, užasavanja nad istorijom koja nas melje i koju je Sioran jednom opisao kao nepristojnu mešavinu banalnosti i apokalipse. Gorko je i to što glavna junakinja oseća da joj ostaje samo da objavi svoje postojanje, da krikne: ne, ne prihvatam zelotske formule, moj svet je nešto drugo. Ako je to utopija, Tanja je nikome ne nameće već je samo objavljuje, poziva na razmišljanje i ne nudi konačne odgovore.“
„Smatram veoma važnim ono što literatura nudi, ono što je za nju specifično. A to je, između ostalog, jedan intimni susret sa mogućim svetom, jedna suspenzija vremena koja omogućava da se razvije odnos prema onom što je predstavljeno, da se tuđa muka usvoji u formi empatije. Knjiga na trenutak spaja dva ljudska bića i bar u toj minimalnoj meri, bar u mašti, ukazuje na mogućnost hermeneutičkog razgovora.“
Politika 18.01.05.
***
„U «decentriranoj» strukturi, svaki čin pisanja potencijalno bi mogao promeniti identitet koji pripisujem subjektima ili objektima rečenice. (…)u samom činu pisanja došlo do promene mog identiteta.“
V. Tasić: “Terminator2: pisac u potrazi za identitetom”
LANGUAGE
“Locate I
love you some-
where in
teeth and
eyes, bite
it but
take care not
to hurt, you
want so
much so
little. Words
say everything.
I
love you
again,
then what
is emptiness
for. To
fill, fill.
I heard words
and words full
of holes
aching. Speech
is a mouth.”
mala napomena: pesma je pisana projektivnim stihom (to je stih otvorene forme, koji se oblikuje iz ritmova disanja pesnika koji piše); veoma je važno čitati je sa pauzama na krajevima stihova (a ne smisaonih i sintaksičkih celina) jer se na taj način otvaraju u nekim stihovima mali hijati, zjapovi (Barthes bi verovatno našao razna zadovoljstva u ovom tekstu :)), u koje “upada” novi smisao, nekad sasvim suprotan od onog koji bi se dobio čitanjem po inerciji (bar je takav moj utisak).
Koliko dugo mogu biti?
“Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vetrove?
Koliko dugo mogu biti?
Praviti rukom zaklon od sunca,
Zaustavljati plave munje hladnog meseca?
Glasovi usamljenosti, glasovi patnje
Zaogrću moja leđa, neminovno.
Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku?
Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta?
Koliko dugo moje ruke
Mogu lečiti njegov bol? I koliko još moje reči
Mogu biti na nebu sjajne ptice utehe, utehe?
Strašna je stvar
Biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce
Stavljeno na lice i šeta svetom.”
Silvija Plat (”Tri žene“, prevod: D.B. i O.M.)
Kakav treba da bude savremeni muzej?
Za zgradu Jevrejskog muzeja(završenu 2001.godine) u Berlinu može se bez sumnje reći da predstavlja jedno svojevrsno delo vrhunske arhitekture.
Daniel Libeskind svojim projektom „Između linija“(„Between the Lines“) veoma lucidno i kreativno sugeriše potrebu za promišljanjem jevrejsko-nemačkih sukoba kao konstantne pojave u prošlosti, ali i svih drugih sukoba i tenzija koji nastaju na mestima gde se sučeljavaju dve različite kulture, naroda, jezika. Na taj način nam se formom (cik-cak linije – posmatrano iz ptičije perspektive, ali i fasadom na kojoj se linije seku, prelamaju, prekidaju) sugeriše i naglašava smisao sadržaja, što značajno menja naše ustaljene koncepcije o tome šta muzej jeste, u smislu dihotomije (što nije čak ni dihotomija već potpuno isključivanje veze) između „spoljašnjeg“ (zgrade) i „unutrašnjeg“ (postavke) muzeja.
Stalna postavka u Muzeju upoznaje posetioce sa dva milenijuma jevrejske i jevrejsko-nemačke istorije. U prvoj prostoriji se posetioci upućuju da napišu želju i zakače je na veliki nar, čime počinje upoznavanje sa jevrejskim običajima i kulturom, što se nastavlja kroz niz soba u kojima se nalaze spomenici, fotografije, predmeti iz svakodnevnog života i sl.
Može se pogledati i nekoliko dokumentarnih filmova, kao i rukopisi značajnih Jevreja, od najstarijih zapisa do Nobela i Alberta Ajnštajna. Usput se objašnjava priroda jevrejsko-nemačkih sukoba i uzorci koji su do njih doveli. Kako je život Jevreja u Nemačkoj docnije funkcionisao rečito govori činjenica da većina nas (recimo uslovno, laika) ne zna da je poznati nemački pesnik Hajnrih Hajne, u stvari, pokršteni Jevrejin, jedan od onih mnogih koji su na taj način pokušali da olakšaju život sebi i svojim porodicama.
Dobra i zla vremena za Jevreje u Nemačkoj su dolazila i odlazila, pa su tako, posle velikog entuzijazma i Vajmarske Republike, mržnja i sukob kulminirali u Drugom svetskom ratu.
Jedan od najsjanih momenata na celoj izložbi je instalacija „Shalechet“(„Fallen Leaves“) Menaša Kadišmana (Menash Kadishman). Duga, uska i mračna prostorija, bezbroj lica bez identiteta, metalna grmljavina naših koraka po njima (na čemu je umetnik posebno insistirao), proizvode mučan utisak nasilne smrti. Neverovatno sugestivno delo, tera na razmišljanje o tome kako i zašto neko može da oduzme toliko života, ali i da li negde duboko u nama postoji isti poriv, jer rat nije završen kada jedna od strana kapitulira, to nije prosti odnos pobednika i poraženih, nastradalih i preživivelih, jer ostavlja posledice i kod krvnika i kod žrtve, koji su, uostalom, u službi jedne iste stvari - Ništavila (Imre Kertes). Ipak, sam naziv instalacije – „opalo lišće“, ostavlja mogućnost pozitivnog tumačenja, sa nadom da novo proleće i novi život, ipak, dolazi.
No matter how he tried, he could not break free.
Hey you, out there in the cold
Getting lonely, getting old
Can you feel me?
Hey you, standing in the aisles
With itchy feet and fading smiles
Can you feel me?
Hey you, don’t help them to bury the light
Don’t give in without a fight.
Hey you, out there on your own
Sitting naked by the phone
Would you touch me?
Hey you, with you ear against the wall
Waiting for someone to call out
Would you touch me?
Hey you, would you help me to carry the stone?
Open your heart, I’m coming home.
But it was only fantasy.
The wall was too high,
As you can see.
No matter how he tried,
He could not break free.
And the worms ate into his brain.
Hey you, standing in the road
Always doing what you’re told,
Can you help me?
Hey you, out there beyond the wall,
Breaking bottles in the hall,
Can you help me?
Hey you, don’t tell me there’s no hope at all
Together we stand, divided we fall.
