ИНТЕРВЈУ СА ЖАН-МАРИ ГИСТАВ ЛЕ КЛЕЗИОМ
Жан-Мари Гистав ле Клезио (Jean-Mari Gustav le Clézio)
Нобелова награда за књижевност за 2008. годину
„Буквално говорећи, писање је за мене као путовање. Оно је излажење из себе и живљење неког другог, можда бољег, живота.“
Телефонски интервју са Жаном-Мари Гистав ле Клезиом, непосредно после проглашења за лауреата Нобелове награде за књижевност за 2008. годину, 09. 10. 2008. Разговор водио Адам Смит (Аdam Smith), одговорни уредник веб-сајта Nobelprize.org.
Жан-Мари Гистав ле Клезио: „Да, Ле Клезио крај телефона.“
Адам Смит: „Овде Адам Смит. Зовем у име сајта Фондације за Нобелову награду, из Шкокхолма.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А.С.: „Да ли би Вам сметало да поразговарамо само пет минута телефоном.“
Ж-МГЛК: „Ни најмање. Спреман сам за то.“
А.С.: „Најлепше захваљујем. Ви сте становник многих земаља, али тренутно смо Вас затекли у Француској, зар не?“
Ж-МГЛК: „Да, ја сам тренутно у Француској, али за неколико дана идем у Канаду.“
А. С.: „Када се узме у обзир чињеница да сте одрастали у многим земљама и да сте живели широм света, да ли постоји неко место које бисте назвали својим домом?“
Ж-МГЛК: „Да, рекао бих да је то Маурицијус, одакле потичу моји преци. То је место које заиста сматрам својом малом домовином. Дакле, дефинитивно Маурицијус.“
А. С.: „Од детињства сте навикнути на коришћење два језика, али увек пишете на француском. Шта је разлог за то?“
Ж-МГЛК: „Да, јесте. Чињеница је да сам као дете растао говорећи француски, мислим у француској јавној школи, тако да је прва књижевност са којом сам дошао у контакт била француска. Мислим да је то разлог због којег пишем на француском.
А. С.: „Почели сте да пишете још као дете и били сте веома продуктивни. Написали сте преко тридесет књига. Да ли писање долази лако? Да ли уживате док стављате речи на папир?“
Ж-МГЛК: „Да, дефинитивно. Једно од мојих највећих задовољстава у животу је да седнем и пишем, где год се налазио. Немам никакву канцеларију, могу да пишем свуда: ставим лист папира на сто и онда путујем. Дословно говорећи, писање је за мене као путовање. Излазим из себе и живим неким другим, можда бољим, животом.“
А. С.: „То је лепо. Људи обично говоре да је читање као путовање, али лепо је ако је и писање то такође.“
Ж-МГЛК: „Да, у мом случају, писање и читање иду заједно. Веома уживам када се налазим у страној земљи, у новој земљи, на новом месту. Такође, веома уживам када почињем писање нове књиге. То је као да постајете неко други.“
A. С.: „Ви често пишете о другим местима, другим културама, о другим моћусностима. Између осталог, написали сте књигу о америчким Индијанцима. Шта је оно што Вас посебно привлачи у њиховој култури?“
Ж-МГЛК: „Разлог је вероватно у томе што је та култура веома различита од европске, и с друге стране, није имала прилику да се сама изрази. То је култура коју је на неки начин разорио модерни свет, нарочито освајачи из Европе. Зато имам осећај да се ту налази важна порука за Европљане… Ја сам суштински Европљанин и осећам да се ту налази позив Европљанина да се сусретну са овом толико различитом културом, из које могу много да науче.“
А. С.: „Такође, много пишете и о колонијалном искуству. Да ли мислите да је за модерну Европу важно да проучи своју прошлост на овај начин?“
Ж-МГЛК: „Да, јер осећам да европско, а рекао бих и америчко друштво, много дугују људима од којих су узимали у колонијална времена. Мислим да богатство Европе потиче од шећера, од памука, од колонија. И на овом богатству су Европљани и Американци засновали индустријски свет. Зато они много дугују колонизованим народима, и зато треба да им врате те дугове.“
А. С.: „Велики број Ваших дела може да се повеже међусобно само циљем са којим пишете. Који је то циљ?“
Ж-МГЛК: „Најважније ми је да буде веран себи, својој истини, да себе изразим на најпрецизнији начин. Мислим да је писац само врста сведока оног што се дешава. Он није пророк или филозоф, већ само неко ко је сведок оног што се око њега дешава. Зато је писање најбољи начин се сведочи о дешавањима у свету.“
А. С.: „Шта бисте препоручили као полазну тачку за оне који нису упознати са Вашим делом?“
Ж-МГЛК: „О, не бих се усудио на тако нешто. Читање је слободна делатност. Не треба да будете вођени случајем, већ својим сопственим осећањем. Мислим да су читаоци слободни да почну од које год књиге желе. Не треба им водич у њиховом читању.“
А. С.: „То је веома прецизам одговор, хвала Вам. Ево и последњег питања: Нобелова награда ће Вас учинити још познатијим. Да ли мислите да постоји нека посебна порука коју бисте могли искористити да даље проширите своју популарност?“
Ж-МГЛК: „Требало би да размислим о томе! То је… на неки начин веома застрашујућа ситуација, зато што нисам навикао на њу… Немам навику да шаљем поруке, да на тај начин изражавам мисли… Радије бих рекао да бих волео да будем читан, да оно што сам написао инспирише неке људе. Наравно, ту је говор који ћу морати да одржим поводом уручења Нобелове награда, тако да ћу до тада можда наћи нешто, неке поруке које ћу том приликом моћи да изразим.“
А. С.: „Дакле, чекаћемо до децембра.“
Ж-МГЛК: „Да.“
А. С.: „Добро. Видимо се у Шкокхолму тим поводом. У сваком случају, велико хвала.“
Ж-МГЛК: „Хвала и Вама, такође.“
А. С.: „И честитам.“
Ж-МГЛК: „Довиђења.“
А. С.: „Довиђења.“
превела: Оливера Миок
warning: battery low!
znam da ovo sigurno ne bih uspela da ti kažem… jednostavno sam se ispraznila…ispraznio si me… skoro da ne osećam – NIŠTA… ne vidiš? malo nežnosti… dovoljno za prijateljstvo. trudila sam se. dosta je. meni su potrebni planovi, meni je potrebno da neko odreaguje kad mi je potreban. spremamo se juče za žurku, pokušavam da uradim nešto sa kosom, vidim bore, lice kao plastična maska. kažem ti: sebi se ne sviđam. NIŠTA.
možda ti ne primećuješ. moje insistiranje na tome da te volim je u poslednje vreme, ubeđivanje, autosugestija. pokušala sam.
nije stvar u tome da te forsiram, da nemam strpljenja. jednostavno nemam više snage. jako dugo se osećam nepotrebno. osećam se kao problem, a ne kao rešenje. ne postojim. nestala sam. pre neki dan je bila sahrana. tvoje viđanje sa mnom nije više milostinja nego teret. muka mi je.
meseci naše veze su meseci frustracije, ja neprekidno živim između onog što hoću i potrebno mi je i onog što smem. nisam te volela, obožavala sam te. bila sam spremna da ti budem žena, ljubavnica, majka tvojoj deci, sestra, robinja.
ja se više ne usuđujem da ti predložim ništa. nemam volje. i ovaj razgovor što se ne vodi, ubija.
umorna sam.
dosta je…
p.s. znam da me voliš, ali preteško je.
Modiljani u Beogradu!!!
Ja sam u totalnoj ekstazi! A danas svakako idem u Bg! Nema srećnije osobe od mene sad!
“Poznavaoce života Amedea Modiljanija nije iznenadila vest da je otkrivena još jedna njegova slika. (…) reč je o slici „Portret muškarca” (1918) koja će od danas biti predstavljena u galeriji Progres - prvo beogradskoj, a onda i svetskoj publici. Izložba o kojoj se ovih dana govori Beogradu obuhvatiće i privatna Modiljanijeva dokumenta i druge predmete koji osvetljavaju njegov život.”
dalje>> politika i o problemima oko izložbe
Koncert Block Out-a u Tremi
Sinoć je bilo sjajno! Ti ljudi iz Block Out-a stvarno nisu normalni (u najpozitivnijem smislu). Za više od dva i po sata svirke, oslobođeno je toliko pozitivne energije kao na retko kojem koncertu. Bilo je lepo to gledati, kao što je uvek lepo videti ljude koji rade ono što vole.
Posle više od dva sata svirke, kad su kao krešendo celog koncerta, svirali Nedostupna polja… bilo je neverovatno! Videlo se kako Nikola u nekim trenucima gubi dah, ali atmosfera je bila vrhunska.
Ono što, verovatno, sve koji nisu bili na koncertu (i kad čuju od prijatelja kako je bilo, kajaće se :)) najviše zanima su najavljene nove pesme. Odsvirana je samo jedna, na samom početku koncerta, peva Nikola (Mita kulira iza zvučnika), sadržina u blokautovskom maniru društveno-politička, a atmosfera… meni se čini najsličnija onoj u pesmama sa “Ako imaš s kim i gde” (npr. Težak slučaj pakla). Kao što je to uvek sa pesmama Block Out-a slučaj (bar ja imam to iskustvo), i ova se ne može voleti dok se ne čuje puno puta, dok se njena melodija ne počne doživljavati kao melodija dana, melodija bića…
Stvar koja svakako zaslužuje sve pohvale je video koji je išao u pozadini sve vreme. Jako zanimljiv i konceptualno osmišljen, mnogo je doprineo atmosferi, a istovremeno nije previše odvlačio pažnju. Varirani su neki motivi (blockiji, zlatna ribica, svet koji se okreće, deca, oči) i postepeno uvođeni novi, ali tako da je sve savršeno odgovaralo pesmi koja je u toku i istovremeno je bilo potpuno prepoznatljivo blokautovski. Mislim da su uspeli da smisle najružnijeg blokija ikad 
ali je bio odlično uklopljen u koncepciju. Ja sam pre početka koncerta mislila da će to biti promocija dvd-ija u tom smislu što će na videu biti puštani spotovi, ali drago mi je da nije bilo tako (što bi, uostalom, bilo prilično glupo)…
Začudo, nisu svirali Tri korne penal i Zvezdane staze (što skoro uvek sviraju), kao ni moju omiljenu pesmu - Raskorak, Sekiru, Sudoperu, Zorku… U principu, repertoar je bio standardan. Ja redovno tipujem s kojom pesmom počinju, završavaju i sl., ali ovog puta sam, eto, promašila zbog te nove pesme, ali je već druga bila po proračunu - Zečevi beli, pa Majdan, Čarobni akord (ili obrnuto), itd. Nekako je prva polovina koncerta bila obeležena sećanjem i nekom sentimentalnošću, da bi atmosfera živnula, masa napravila šutku (ali jako finu), pa čak sam i ja, iako sam bila čvrsto odlučila da mirno sedim i posmatram, bila prinuđena da ustanem.
Mislim da su odsvirali Dan koji nikad nije došao toliko dobro da ja sad uopšte ne mogu da je potpuno doživim slušajući je sa kompa… Nešto u atmosferi je bilo toliko moćno, da… teško je to objasniti, prosto je bio osećaj sasvim nesvojstven… u svakom slučaju totalno psihodeličan!
Sad mi je žao što nemam fotke, ali staviće oni to jednog dana na sajt A možda ih preduhitri i neko ko je bio na koncertu, pošto su tamo uvek samo ljudi koji stvarno vole Block Out (to je još jedna divna stvar)…
P.S. Popravni za one koji nisu bili: u decembru, u Bg-u (sve informacije: na njihovom sajtu, koji su počeli redovno da ažuriraju )
Vladimir Tasić po Vladimiru Tasiću
Spremajući seminarski, ponovo iščitavam intervjue koje je Vladimir Tasić dao, uglavnom neposredno pre i posle dobijanja Vitalove i NIN-ove nagrade.
Ponešto o njemu, njegovim pogledima na svet i književnost, i o romanu “Kiša i hartija”…
„Jedan od razloga za to što sam uveo ženski lik dramatizovanog pripovedača upravo je potreba da se formalno ograniči mogućnost biografskih tumačenja. Drugi razlog je mnogo važniji: želeo sam da stvorim snažan ženski lik koji sasvim slobodno luta navodno muškim prostorom najrazličitijih znanja, istorija i mitologija, jer se samo u tom lutanju oseća kao kod kuće. Usled nekih stereotipa koje tek treba da prevaziđemo, takav lik je u recepciji automatski marginalizovan i to je, naravno, deo Tanjine drame, deo tereta koji oseća.“
„Knjiga je uvek na neki način umrežena, i menja se dok je upoznajemo. Kao grad.“
„(…) apologija intelektualne alternative ne mora nužno biti vezana za postmodernizam. Možemo se, na primer, buniti protiv ove ili one velike naracije u ime neke treće. Ne moramo sve odjednom negirati. (…)Uostalom, teze o smrti velikih naracija, kraju istorije i tome slično, i same su velike naracije - po definiciji veće od svih. Prema njima sam odgovarajuće skeptičan.“
„Ako nešto osećam kao moguću poziciju literature,(…) , onda je to mogućnost njenog povratka takozvanim velikim temama.“
NIN 21.01.05.
***
“Možda se radi o onoj vrsti odbrojavanja kakvo vidimo u filmovima, kada junak treba da izađe iz stanja duboke hipnoze, samo što u ovom slučaju nema nikog ko bi mojoj junakinji rekao: gotovo je, suočila si se sa svojim morama i sećanjima, budna si i izlečena. Ostaju tri tačke. Možemo o tim brojevima misliti i na drugi način, kao da se očekuje lansiranje rakete čiji putnici zamišljaju postojanje drukčijeg i boljeg sveta. Šta ih čeka? Kakav je to svet? (…)Ne znamo. Vidimo samo da je raketa lansirana, u dimu i buci, vidimo srušenu lansirnu skelu. Ostaje nam da je tumačimo kako znam o i umemo, oprezno se nadajući da u zbrci informacija i dezinformacija uprkos svemu opstaje neka istina. Ona je u roman upisana upravo tako: okružena metežom.“
„Što se tiče muzike, ona se pojavljuje kao neka vrsta metafore. Uostalom, to je stara priča: svet je zvuk. Nakon vekova u kojima je svetlost iz određenih razloga imala primat, zvuk je doživeo izvestan preporod u nauci. (…)postoje i neki sasvim konkretni razlozi za to što sam u roman uveo priče iz istorije elektronske muzike. Ima nečeg tužnog u tome što uprkos svojoj nadaleko poznatoj opsesiji istorijom zanemarujemo podatak da je jedan mali deo istorije savremene muzike pisan u Studiju za elektronsku muziku Radio Beograda.“
„Gorčina koja se u romanu oseća posledica je, delom, užasavanja nad istorijom koja nas melje i koju je Sioran jednom opisao kao nepristojnu mešavinu banalnosti i apokalipse. Gorko je i to što glavna junakinja oseća da joj ostaje samo da objavi svoje postojanje, da krikne: ne, ne prihvatam zelotske formule, moj svet je nešto drugo. Ako je to utopija, Tanja je nikome ne nameće već je samo objavljuje, poziva na razmišljanje i ne nudi konačne odgovore.“
„Smatram veoma važnim ono što literatura nudi, ono što je za nju specifično. A to je, između ostalog, jedan intimni susret sa mogućim svetom, jedna suspenzija vremena koja omogućava da se razvije odnos prema onom što je predstavljeno, da se tuđa muka usvoji u formi empatije. Knjiga na trenutak spaja dva ljudska bića i bar u toj minimalnoj meri, bar u mašti, ukazuje na mogućnost hermeneutičkog razgovora.“
Politika 18.01.05.
***
„U «decentriranoj» strukturi, svaki čin pisanja potencijalno bi mogao promeniti identitet koji pripisujem subjektima ili objektima rečenice. (…)u samom činu pisanja došlo do promene mog identiteta.“
V. Tasić: “Terminator2: pisac u potrazi za identitetom”
LANGUAGE
“Locate I
love you some-
where in
teeth and
eyes, bite
it but
take care not
to hurt, you
want so
much so
little. Words
say everything.
I
love you
again,
then what
is emptiness
for. To
fill, fill.
I heard words
and words full
of holes
aching. Speech
is a mouth.”
mala napomena: pesma je pisana projektivnim stihom (to je stih otvorene forme, koji se oblikuje iz ritmova disanja pesnika koji piše); veoma je važno čitati je sa pauzama na krajevima stihova (a ne smisaonih i sintaksičkih celina) jer se na taj način otvaraju u nekim stihovima mali hijati, zjapovi (Barthes bi verovatno našao razna zadovoljstva u ovom tekstu :)), u koje “upada” novi smisao, nekad sasvim suprotan od onog koji bi se dobio čitanjem po inerciji (bar je takav moj utisak).
Koliko dugo mogu biti?
“Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vetrove?
Koliko dugo mogu biti?
Praviti rukom zaklon od sunca,
Zaustavljati plave munje hladnog meseca?
Glasovi usamljenosti, glasovi patnje
Zaogrću moja leđa, neminovno.
Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku?
Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta?
Koliko dugo moje ruke
Mogu lečiti njegov bol? I koliko još moje reči
Mogu biti na nebu sjajne ptice utehe, utehe?
Strašna je stvar
Biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce
Stavljeno na lice i šeta svetom.”
Silvija Plat (”Tri žene“, prevod: D.B. i O.M.)
Kakav treba da bude savremeni muzej?
Za zgradu Jevrejskog muzeja(završenu 2001.godine) u Berlinu može se bez sumnje reći da predstavlja jedno svojevrsno delo vrhunske arhitekture.
Daniel Libeskind svojim projektom „Između linija“(„Between the Lines“) veoma lucidno i kreativno sugeriše potrebu za promišljanjem jevrejsko-nemačkih sukoba kao konstantne pojave u prošlosti, ali i svih drugih sukoba i tenzija koji nastaju na mestima gde se sučeljavaju dve različite kulture, naroda, jezika. Na taj način nam se formom (cik-cak linije – posmatrano iz ptičije perspektive, ali i fasadom na kojoj se linije seku, prelamaju, prekidaju) sugeriše i naglašava smisao sadržaja, što značajno menja naše ustaljene koncepcije o tome šta muzej jeste, u smislu dihotomije (što nije čak ni dihotomija već potpuno isključivanje veze) između „spoljašnjeg“ (zgrade) i „unutrašnjeg“ (postavke) muzeja.
Stalna postavka u Muzeju upoznaje posetioce sa dva milenijuma jevrejske i jevrejsko-nemačke istorije. U prvoj prostoriji se posetioci upućuju da napišu želju i zakače je na veliki nar, čime počinje upoznavanje sa jevrejskim običajima i kulturom, što se nastavlja kroz niz soba u kojima se nalaze spomenici, fotografije, predmeti iz svakodnevnog života i sl.
Može se pogledati i nekoliko dokumentarnih filmova, kao i rukopisi značajnih Jevreja, od najstarijih zapisa do Nobela i Alberta Ajnštajna. Usput se objašnjava priroda jevrejsko-nemačkih sukoba i uzorci koji su do njih doveli. Kako je život Jevreja u Nemačkoj docnije funkcionisao rečito govori činjenica da većina nas (recimo uslovno, laika) ne zna da je poznati nemački pesnik Hajnrih Hajne, u stvari, pokršteni Jevrejin, jedan od onih mnogih koji su na taj način pokušali da olakšaju život sebi i svojim porodicama.
Dobra i zla vremena za Jevreje u Nemačkoj su dolazila i odlazila, pa su tako, posle velikog entuzijazma i Vajmarske Republike, mržnja i sukob kulminirali u Drugom svetskom ratu.
Jedan od najsjanih momenata na celoj izložbi je instalacija „Shalechet“(„Fallen Leaves“) Menaša Kadišmana (Menash Kadishman). Duga, uska i mračna prostorija, bezbroj lica bez identiteta, metalna grmljavina naših koraka po njima (na čemu je umetnik posebno insistirao), proizvode mučan utisak nasilne smrti. Neverovatno sugestivno delo, tera na razmišljanje o tome kako i zašto neko može da oduzme toliko života, ali i da li negde duboko u nama postoji isti poriv, jer rat nije završen kada jedna od strana kapitulira, to nije prosti odnos pobednika i poraženih, nastradalih i preživivelih, jer ostavlja posledice i kod krvnika i kod žrtve, koji su, uostalom, u službi jedne iste stvari - Ništavila (Imre Kertes). Ipak, sam naziv instalacije – „opalo lišće“, ostavlja mogućnost pozitivnog tumačenja, sa nadom da novo proleće i novi život, ipak, dolazi.
Pozdrav iz Becha!
Evo mene u Bechu vec 4 dana i sasvim sam se lepo privikla na njega, kao da sam kod kuce, tj. navikla sam se bolje nego shto sam naviknuta na to “kod kuce”… Samo shto danas idem dalje. Ka Geteovoj rodnoj kuci.
Ovde je bilo savrsheno. Bech je divan grad.
Skoro sve najbolje Shileove slike i crtezi su ovde (osim moje omiljene na kojoj je devojka u zelenoj majci)…
“Majka sa dvoje dece” - pitam se zashto je ona tako mrtva?
“Zagrljaj”- kako ju je ochajnichki zagrlio, ogromna zudnja, ushao bi u nju sasvim, ona kao da se stidi, kao da ga ne voli, a puna je bola.
“Smrt i devojka” - smrt je tako nezno grli iako je ne oseca, ne, on saoseca, prazan prazninu prepoznaje, ona se prepushta, pada, ochajno…
“Porodica”-on zabrinut, ali josh imasnage, ona potonula, bez nade, dete dirljivo sklupchano uz majchinu nogu, neshto grli svojim kosturskim prsticima…
Zashto svi “Poljubac” smatraju najboljom Klimtovom slikom? On je Orfej, ali grublji, njena glava kao otkinuta, postoji josh samo u njegovim rukama, ona je nezna, ali je chak nekako i ruzna. Uopshte mi se ne dopada. Ne moze da se meri sa “Betovenovim frizom”…
Toliko za sada… Slike posle.
*Sve slike se nalaze u Beču, u Gornjem Belvederu (Upper Belvedere)
