Da li sam ja izuzetak?
Pogodak: Najtraženije reči na srpskom webu u 2007.
(Preuzeto sa Internodiuma, 19.12.2007.)
Srpski internet pretraživač Pogodak.co.yu objavio najtraženije reči na srpskom webu u 2007. godini
Šta Srbi traže na internetu? Koje su to najtraženije reči u 2007. godini? Zanima vas šta i ko se nalazi među njima? Srpski internet pretraživač Pogodak! (www.pogodak.co.yu) je pred kraj godine analizirao pretrage svojih korisnika i napravio detaljan pregled najviše traženih reči u 2007. godini.
Na vrhu liste TOP pretraga različitih pojmova nalazi se horoskop sa preko 100.000 pretraga, što je za nekoliko hiljada puta više od seksa koji se redovno nalazi među najtraženijim pojmovima. Slede pojmovi kao što su veliki brat, bingo, erotske priče. Većina pojmova bili su konstantno traženi tokom cele godine, a zanimljivo je da je Bingo na visokom 4. mestu sa ukupno 60.000 pretraga, koje su najvećim delom postavljene u poslednja tri meseca. Posle Loto groznice, Srbe je sada zahvatila nova pomama za igrama na sreću.
U trci za najtraženiju ženu, prave borbe zapravo nije ni bilo. Prvo mesto, isto kao i prethodnih godina, pripada izuzetno popularnoj Ceci. Veliki proboj na listi najtraženijih žena je napravila Marija Šerifović pobedom na pesmi Evrovizije. Iza nje je odmah Suzana Mančić, koja svojoj internet popularnosti može zahvaliti ponajpre svom privatnom porno snimku. Za njima slede Seka Aleksić, i jedino strano ime među najtraženijima Rihanna koja je nedavno održala posećen koncert u Areni.
Svi znamo da smo kao nacija jako zagrejani za sport. U protekloj godini teniseri su nas držali prikovanim za ekrane, Ana, Jelena i Novak su pokazali da je Srbija postala vodeća teniska velesila. Naš teniser Novak Đoković nalazi se na drugom mestu najtraženijih muškaraca, odmah iza tragično preminulog pevača Tošeta Proeskog. Na trećem mestu najtraženijih muškaraca se nalazi beogradski kralj splavova Dženan Lončarević. Večiti duel, Crvene Zvezde i Partizana, na Internetu je i ove godine dobila Crvena Zvezda sa 11670 : 8151 u pretragama.
Od događaja koji su na internetu obeležili godinu koja je na izmaku su: januarski parlamentarni izbori, izbor za pesmu Evrovizije, koncert benda Red Hot Chili Peppers kao i finale izbora za Zvezde Granda.
Među muzičkim izvođačima uglavno se nalaze zvezde folk muzike. Osim već pomenute Cece, tražene su bile i Dara Bubamara, Ivana Jordan, Jelena Karleuša. Čast hip-hop fanova odbranili su Beogradski sindikat, a iznenađujuće visoko plasirani su bili i mladi rock band Varvarogenije.
Posebno zanimljivo je da među najtraženijim osobama skoro uopšte nema političara. Razlog za ovaj podatak verovatno treba tražiti u tome da su građani Srbije prezasićeni politikom putem drugih medija, tako da političari na internetu nisu preterano interesantni.
I to je bilo to u 2007. godini. Saznali ste šta Srbi traže na internetu. Da li ste iznenađeni? Mi nismo, ipak smo mi specifičan narod i to su stvari o kojima pričamo u školi, na poslu, uz kafu.
Pogodak.co.yu najtraženiji pojmovi u 2007.
1 horoskop
2 sex
3 veliki brat
4 bingo
5 erotske priče
6 posao
7 oglasi
8 polovni automobili
9 Ceca
10 Toše Proeski
P.S.Od svih ovih reči ja sam ikada ukucala samo “posao”? Zar ljudi nemaju nešto pametnije da traže od informacija o Ceci i Velikom bratu kad smo njima i ovako preplavljeni?
Između kroasana i bureka
Modiljanijeva izložba u Beogradu
Rezime se može dati u jednoj rečenici: mnogo buke ni oko čega! Sam taj portret ne samo što nije reprezentativan za Modiljanija, nego me uopšte ne čudi što je Institutu Modiljani u Rimu trebalo 17 godina da utvrdi autorstvo! Ali, hajde, to i nije toliki problem, lepo je videti delo poznatog slikara pa i ako nije chef d’ oevres, a i izložbe tog tipa se često organizuju… Ono što jeste problem je sama organizacija izložbe:
1. nikakvog kataloga tamo nema ili se toliko dobro krije da ga ja nisam našla (naravno, ne računam one knjižurde koje su same po sebi korisne, ali nas o konkretnoj izložbi ne informišu ni malo).
2. ne shvatam kako je neko mogao da izloži gomilu svih tih stvari, a da se ne udostoji da okači pored komentare šta sve to predstavlja - tipa, ovo je Modiljani u Parizu, ovo je njegovo pismo Pikasu (ovo su proizvoljni primeri)…itd.
3. čak i kod portreta, zbog kojeg smo svi mi došli na izložbu (je l’?) nema naziva, ničeg! Bar da su stavili table, pa da se može nešto pročitati o Modiljanijevom životu, delu, o proceduri identifikovanja portreta… Ništa! Pa onda, još i ona skulptura, koje je meni stvarno žao, mnogo mi je simpatična, ali su je ostavili kao neko siroče!
Prosto ne znam ni da li se čudim svoj toj neozbiljnosti…
Ali nema veze, burek na stanici je bio dobar, da utoli glad koja ostane posle izložbe…
Novosadska stvarnost
Ako imate utisak da ovaj post štrči iz dosadašnje koncepcije mog bloga, ne treba da se čudite - to govori o promenama koje će koncepcija pretrpeti, kao što je i autorka (tj. ja) promenila delimično svoja interesovanja. Radi se o jednoj novoj svesti šta stvarnost jeste, a umetnost je objektivno gledano jedan jako mali njen deo, ili obrnuto, ako smatrate da je sve umetnost, kao npr. umetnost življenja, onda treba da se zapitamo zašto je život toliko lišen svoje suštine. Ja ne verujem da i jedan istinski human čovek koji se zalaže za oplemenjenje kroz umetnost i kulturu, može da ostane ravnodušan prema ovome. Nije mi cilj da se zgadite, već da se pokrenete. Ja isto ne bih verovala (iskreno, nisam nikad ni razmišljala o tome) da ovakav horor zaista postoji da nisam videla.
Zemlja preteranosti
Impresije iz Bosne
Pretpostavljam da mnogima od vas ovo neće biti naročito inovativan tekst, ali ne mogu a da ne izrazam svoje impresije stečene pri prvoj poseti Bosni, tj. Republici srpskoj.
Počnimo od samog graničnog prelaza. Moram da priznam da o tome ranije nisam ni razmišljala (nekako aktuelno politiku koja me se direktno ne tiče prilično uspešno ignorišem) ali me je tabla na ulasku ipak iznenadila: mislila sam da sam krenula u Republiku srpsku, bila sam sigurna da nisam nigde zalutala, a obrela sam se u Bosni i Hercegovini (ako je verovati onome što piše na tablama na grničnim prelazima:) Tek tada sam počela da shvatam suštinu geopolitičkih odnosa koji tu vladaju, utopijsku ideju Republike srpske, kojoj se, uz svu dobru volju, ne može otpisati izvesna doza nacionalizma.
Nedaleko od granice nalazi se univerzitet veoma čudnog naziva - Slobomir. Jeste da je zamišljen kao slobodni univerzitet (što zvuči lepo, iako mi nije sasvim jasno šta to i znači), ali ime budi krajnje nelagodne asocijacije, čak i kod apolitičnih osoba poput mene. Posle sam saznala da ga je sagradio neki Slobodan (a nije onaj na kog sam prvo pomislila). Ne znam šta čoveku bi da uloži toliko para za izgradnju univerziteta i da mu tako nesrećno odabere ime.
No to još nije kraj sa imenima… Ja sam nekako naivno mislila da se posle jednog rata na verskoj i nacionalnoj osnovi ljudi koliko toliko opamete, postanu tolerantniji, shvate kuda vodi svaki nacionalizam (kao u jednom neoavangardnom performansu u kojem se kada umetnica izgovori rečenicu “JA SAM SRPKINJA”(Kineskinja, Mađarica, Engleskinja… osoba određena bilo kojom nacionalnošću)na njenom telu pojavi jedan krvavi rez), ali sam otkrila da je to bila prilično lepa iluzija. Ne znam zašto je i dalje neophodno izazivati imenima ustanova poput gimnazije i biblioteke koje se obe zovu “Filip Višnjić”. Naravno da tu na (vi)delo dolazi tolerantnost druge strane, ali, pobogu, Filip Višnjić! Uz svo poštovanje prema usmenom stvaralaštvu ne smatram da je on baš najzaslužniji Srbin da bi se po njemu zvale dve reprezentativne ustanove, kao da nisu mogle da se zovu po Ivi Andriću ili Meši Selimoviću, što bi svakako bilo mnogo neutralnije i prilično logičnije. Ali pošto oni nisu zagovarali velikosrpske ideje, očigledno su bili sasvim nepodobni.
Ono što me je, bar na prvi utisak, prijatno iznenadilo, bilo je hodžino pevanje i postojanje sasvim dobro očuvane džamije. Drugi utisak je bio negativniji - na mestima na ogradi oko dotične koja su bila otvorena, sada su zakucane daske, ali pošto ne znam uzroke ovoj pojavi, neću komentarisati dalje.
I ostali uočene pojave doprinose utisku da se ovde život vodi u ekstremima. Na primer, u jednom tako mirnom gradu kao što je Bijeljina postoji ulica poput Laze Telečkog u Novom Sadu u kojoj se odvija jedini noćni život ovog grada. Obaška što je ona duplo ili višestruko manje od slične novosadske, već u njoj ima tri puta više kafića po jedinici površine (i ljudi, takođe) što je stvar o kojoj se može raspravljati da li je pozitivna ili ne, ali je u svakom od tih kafića muzika toliko glasna da posle dva metra po ulasku u ulicu stiče se utisak da ste upali u neku kutiju sa mučenje (i ako niste homo i ksenofobični) u kojoj svim silama morate da se trudite da zadržite bar jednu nepomešanu misao. Stvarno mi nije jasno kako ti ljudi uspevaju da znaju u kom su kafiću, kakva je tu muzika, sa kim pričaju… toliko glasova. Na sve se može navići i sve zvukove posle nekog vremena prestanemo da percipiramo ako nam pažnja nije usmerena na njih, ali ljudski govor (čak i ako je u tekstovima pesama koje trešte naokolo) ne, jednostavno se ne može ignorisati (ovo se ja prisećam replike iz filma “Beyond the Clouds” sa kojom se u potpunosti slažem).
Cela stvar postaje još gora kada se iz “ulice za izlazak” prenese na bazene koji su još pri tom kao u okviru banje. Tu već dobija čudovišne razmere kada nadobudni DJ umiksuje “Another Brick in the Wall” i “kod tebe su još uvek moje gaćice”. Koliko god bilo toplo, ono malo mog zdravog razuma što je preostalo od ove sasvim slučajno izabrane torture je odlučilo da se/me preseli bilo gde, pa makar i u kadu na hlađenje.
Srećom tu je još uvek Drina… Divno osveženje. Prosto sam se začudila kako toliko ljudi daje prednost tom bazenu i još nisam sigurna da mogu da nađem odgovarajuće razloge za to. Posebnu draž, i pomalo napetosti, kupanju je pridodala ideja da ne treba biti baš ekstremno smotan pa da se završi u drugoj državi (no, bar bih se ponovo osećala kao kod kuće, gde bih i bila ako me ne bi uhapsili zbog ilegalnog prelaska granice).
Ipak, ono što sam ponela kao lepo sećanje je izvesna neposrednost i srdačnost ljudi. Nadam se (pošto nisam imala priliku da upoznam veći broj ljudi) da to što su nam pomogli u nevolji nije bila čista vozačka solidarnost (pošto nam se,zbog nenaviknutosti na zakon po kojem svetla na kolima treba da budu upaljena i tokom dana, akumulator veoma neslavmo ispraznio u nedođiji), no, čak i da je to u pitanju, ostaje jedan lep ljudki gest.
Da li je Herceg Novi u Bokokotorskom zalivu?
Zbog nesuglasica sa Karver07 došlo je do otvaranja ove teme. Svoje odgovore možete ostaviti ovde (u komentarima). Unapred zahvaljujem na saradnji u rešavanju ovog veoma bitnog epistemološkog pitanja.
Razvod!!!
Kontroverzni bračni (ili pseudobračni) par Lusija i Pitchweisrazveo se, definitivno, posle više meseci parničenja i to zato što Penelope ne postoje jer ne postoje ni Odiseji vredni čekanja, koji posle dvadeset godina lutanja i ratovanja imaju dovoljno hrabrosti i časti da se vrate na Itaku.
Dragi bivši Odiseju,
“krv ti vri i miriše
oko pojasa.
ali ti više nisi ti,
niti je tvoj dom više tvoj…“
Suština proseravanja
Hari Frankfurt:
“O proseravanju”
Vega Media
Novi Sad, 2006.
Neko ko se trudi da iznese ili sakrije činjenice pretpostavlja da zaista postoje činjenice koje su na neki način konačne i poznate. Njegov interes da kaže istinu ili laž, utemeljen je na pretpostavci da postoji razlika između pogrešnog i tačnog razumevanja stvari i da je bar povremeno moguće prepoznati razliku. Neko ko prestane da veruje u mogućnost da se prepoznaju određene tvrdnje kao istinite a druge kao lažne, može da ima samo dve mogućnosti. Prva je da se jednako uzdrži od napora da govori istinu i da obmanjuje. To bi značilo suzdržavanje od iznošenja bilo kakvih tvrdnji o činjenicama. Druga mogućnost je da i dalje opisuje stvari, ali to ne može biti ništa drugo nego proseravanje.
*
Proseravanje je neizbežno kadgod okolnosti traže od nekoga da govori, a da pri tom ne zna o čemu govori.Tako je proizvodnja proseravanja stimulisana svaki put kada obaveze ili prilike da čovek govori o nekoj temi prevazilaze njegovo znanje o činjenicama koje su relevantne za tu temu. Ovaj raskorak je učestao u javnom životu, gde su ljudi često podstaknuti - bilo sopstvenom željom bilo zahtevima drugih - da naširoko govore o stvarima u kojima su do izvesnog stepena neznalice. Tome veoma blliske situacije proizilaze iz vrlo rasprostranjenog uverenja da svaki odgovorni građanin u demokratiji mora da ima mišljenje o svemu, ili bar o svemu što se odnosi na vođenje poslova njegove zemlje…
Zanimljiv pokušaj da se uđe u suštinu jedne sveprisutne pojave, kako u javnom, tako i privatnom životu. Hari Frankfurt polazi od rečničkih definicija pojma proseravanja. Koristeći se određenjem Maksa Bleka o tome šta je muntanje, razgraničava proseravanje od ovog, i drugih sličnih pojmova, poput laganja, baljezganja, mlaćenja prazne slame… Analizirajući svaku od ponuđenih definicija, bilo muntanja, bilo proseravanja, Frankfurt određuje šta proseravanje jeste a šta nije, i dolazi do zaključka da je proseravanje veći protivinik istini nego laganje, jer se laganje određuje prema istini, popunjava prostor na koji bi ona trebalo da dođe, a proseravanje je prema njoj potpuno indiferentno.
Vanesa Me, izgleda, NE SVIRA u Novom Sadu
Koncert britanske violinistkinje Vanese Me na Trgu slobode najverovatnije neće biti održan. Dnevniku je u Komuni rečeno da će se tačna informacija o dolasku ove muzičarke znati od ponedeljka, ali se ni danas šest dana kasnije ne zna o tome ništa pouzdano. Pošto nema nikakvih plakata ni obaveštenja (npr. u Dnevniku se koncert, niti Vanesa Me uopšte, nigde ne spominje), možemo zaključiti da smo bili veoma naivni kada smo u jedan takav koncert, i to besplatan, pristali da poverujemo.
Podsetimo, gradske vlasti su nastup poznate violinistkinje najavljivali i za otvaranje Mosta slobode pre dve godine.
Ako je za utehu, nismo jedini koji su uskraćeni za ovo zadovoljstvo. Koncert Vanese Me koji za najvljen za 21.05. u Lisinskom u Zagrebu je, takođe, otkazan.
Neki čudni zakoni o seksu
Amerikanci imaju čudne zakone u mnogim oblastima. Ovo su neki posebno zanimljivi, a u vezi su sa seksom, ne samo ljudi, već i – životinja
– Zakon u Aljasci zabranjuje losovima parenje na gradskim ulicama.
– U Kaliforniji je zabranjen seks između pasa i mačaka bez dozvole.
– Ako policajac iz Ajdahoa sumnja da u automobilu kome želi da priđe možda sedi par koji u tom trenutku vodi ljubav, mora da zatrubi tri puta i da sačeka dva minuta pre nego što pokuca na vrata.
Slično kao i kod Mongola. Postoji i film Nikite Mikhalkova iz 1991. “Urga” ili “Close To Eden”.
– U Ajovi muž ne sme da popije više od tri gutljaja piva dok je sa suprugom u krevetu.
– Zakonom je zabranjeno voditi ljubav u Minesoti ako je muž u svom obroku imao sardinu, crni, ili beli luk. Preciznije, zakon zabranjuje prisustvo ovih mirisa, pa je nabrojane namirnice dozvoljeno jesti pod uslovom da se eliminiše njihov miris.
– U Nju Meksiku zakonom je zabranjen polni odnos u automobilu u kome nisu navučene tamne zavese.
– Država Oregon postarala se za rečnik muškarca: u ljubavnom zanosu zakon mu zabranjuje da psuje.
– Vozač kamiona, ako poštuje zakon države Pensilvanije, ne bi smeo da ima seks u kabini svog vozila.
– Zakon Teksasa prilično je oštar prema svinjama. Zabranjuje im da se pare na vlasništvu koje pripada gradskom aerodromu.
– A Juta zakonom zabranjuje seks ženama u kolima hitne pomoći. U kaznu propisanu za ovaj prekršaj spada i objavljivanje imena žene uhvaćene u prekršaju u lokalnom listu. Muškarac koji je bio sa njom neće biti kažnjen.
– U državi Vašington postoji vrlo zanimljiv zakon. Zabranjen je seks s devicama u svim okolnostima, čak i onda kada je prva bračna noć u pitanju.
– U Vašingtonu DC svi položaji u seksu, osim misionarskog, ilegalni su.
– A u Viskonsinu zakonom je propisano da nijedan muškarac ne sme da puca iz puške dok mu partnerka doživljava orgazam.
Pa posle neki zavide Amerikancima i govore kako je to slobodna zemlja. A ovoliko ograničenja kada je seks u pitanju.
iz “Politike”
