Saosećanje bez katarze

„(…) Избор приповедне перспективе дечака Кецмановићу даје извесну дозу дистанцираности, што углавном функционише по принципу – идеологија лика није и идеологија писца, осим на местима где, иза дечака, наслућујемо и једно приповедачко свезнајуће око. Мора се признати да, посматрано независно од било какве идеологије, Кецмановић углавном прилично успешно оцртава психологију дечака, која се нарочито добро види у експресивним сценама смрти, описаним реченицама типа као да је… а није (нпр. креч после детонације као снег), које говоре о томе колико ти догађаји надилазе познати круг искуства, ширећи га, што истовремено утиче и на промену менталног склопа оног ко их преживљава.
Исто тако, причање приче кроз уста дечака у великој мери одређује форму романа, обележену кратким и редукованим реченица (можда јединим којим се може говорити у рату и о рату), које аутор користи не само да би говорио, већ, можда, и да би ћутао о неким стварима. Можда велики проред остављен између кратких мисаоних целина сугерише читаоцу да сам треба, не као што се обично каже да чита, већ напротив, да пише између редова, што тексту даје велику дозу отворености.
(…)
Причајући причу о једној тако специфичној теми која припада оном делу историје који, под изговором немања довољне дистанце, једноставно избегавамо да промишљамо као историју, Кецмановић донекле успева да исприча једну универзалнију причу, као што је прича о злу у људима. Чини се, ипак, да овој књизи донекле недостаје уверљивости о том другом аспекту, те иако је прича базирана на трагедији, на крају, и поред проживљеног страха и сажаљења, читалац тешко да успева да доживи катарзу.“

nastavak: Zlatna greda br. 89