L’ hommage à Charles Baudelaire

Veze I

Veze II

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad,a dole
Ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
Što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
U jedinstvo mračno i duboko što je
Ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
Mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
Zeleni ko polja, blagi ko oboe,
-Drugi iskvareni, pobednički, teži,

Što u beskraj šire prostiranje svoje,
Kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
Koji peva zanos čula nam i duha.

Radosni mrtvac

U crnici masnoj gde puževa ima
Duboku ću sebi da iskopam jamu,
Da prepustim svoje stare kosti snima
Ko ajkula morska uronjen u tamu.

Mrzim oporuke i mrzim grobnice!
Pre neg’ što od sveta suzu bih da molim
Gavrane bih rađe zvao, živ, da ptice
Krvav trup mi kljuju kljunovima golim!

Crvi, gluva, slepa, crna pratnjo grozna,
Evo vam mrtvaca slobodna, radosna;
Filozofi raskalašni iz truleži,

Plazite, evo vam ruševina moja,
I recite – ima muka li još koja
Za telo bez duše što s mrtvima leži!