žrtva jednog ludaka

“Najgori je momenat buđenja… Ne znam da li si nekad to osetio-kao da neočekivano dobiješ pesnicu praznine u stomak, udar koji momentalno rasprši svu ušuškanost sna…”

Објављено у comedia del arte apsurda, poesis i noesis од lusija на 25 април, 2007
6 коментара

6 реаговања

Пријави се на коментаре преко RSS-а.

  1. odisej lisac рече, на 25 април, 2007 у 5:27 pm

    uh

    Одговор
  2. odisej lisac рече, на 25 април, 2007 у 5:31 pm

    gori je momenat kada ne zelis da se probudis uprkos udarcu, ali ustajes.

    Одговор
  3. lusija рече, на 25 април, 2007 у 10:55 pm

    ne mogu da se odlučim koja je varijanta gora, ali praznina je neminovno tu u svakom slučaju…

    Одговор
  4. Anabelus рече, на 27 април, 2007 у 1:14 am

    Praznina je neminovna stvar koja se mora pretrpeti. Ona ce se popuniti, jer kao prazna tezi popunjenosti. Potrebno je malo volje, snage, strpljenja i sl. vrlina…prevazici malodusnost…cekati tu, ponovnu, ususkanost sna…

    Одговор
  5. Alegrija рече, на 27 април, 2007 у 6:38 am

    “Prevazići znači preuzeti odgovornost, a ne okončati s nečim, niti prepustiti stvar zaboravu. [...] U naknadno, relativno uređenim okolnostima, jednom-dva puta se proslavi brkanje onog što bi već trebalo da bude predmet istorije i onog što to još nije, a što bi na neki način zauvek trebalo da bude predmet života i njegovog odsustva. Žalost nije čak ni problem sećanja: ne odgovara trenutku kada čoveku, s bolom ili utehom, padne na pamet neki pokojnik, nego je problem u čemu se ogleda konačno odsustvo. To znači usvojiti postojanje jedne praznine.”

    Karlos Piera, “Uvod”, Tomas Segovija:
    “U očima dana: antologija pesnika”

    Одговор
  6. odisej lisac рече, на 27 април, 2007 у 7:59 am

    Praznine se popunjavaju, snaga se troši, dobija, daje, praznina se menja i vise nije praznina. Ljubav je cudo.

    Одговор

Оставите одговор