Ko bude uhvaćen u krađi, da mu se odseku ruke

Lament nad dvonedeljnim ukradenim biciklom

Lep i sunčan dan. A ja kasnim na fax. Zašto ne otići bajsom?
Ako vam padne ovakvo pitanje na pamet, odustanite odmah. Ja sam danas bila tako naivna da tako krenem, pa sam ostala bez svog trećeg bajsa za šest meseci. Novi Sad je postao odvratan grad…
Za prethodna dva mi je nekako bilo i jasno: noć, periferni delovi grada… Ali krađa bicikla u sred podneva ispred Filozofskog fakulteta je vrhunac apsurda i bezobrazluka! U stvari, skoro vrhunac… Kulminacija ipak tek sledi.
Odem ja u policijsku stanicu, pošto sam konačno uspela da otkrijem u koju sada, i podnesem prijavu. Usput im kažem da su mi u onoj prethodnoj stanici (gde sam bila kad sam prijavljivala krađu prethodnog bicikla) rekli da oni često nađu biciklove, ali ne pokreću krivično gonjenje sve dok oštećeni (u ovom slučaju ja) nije odran bar za 15000 dinara. Dobro. I to nekako da se preživi, mada je totalno idiotski, pošto onaj čiji, recimo, bicikl nije koštao više od 15000 obično nema ni para da se mesecima ganja sa lopovom po sudnici, da bi na kraju izvukao ko zna čiji i ko zna kakav bajs. Poenta je bila: bolje kupiti novi. Kupljen i opet ukraden. Šta oni mogu? Oni se nadaju da će ga naći, ali… Tu sam već ozbiljno odlepila i rekla sam im da ako ga ne nađu, ja nalazim jedan na ulici, pa koji mi se svidi. Ne znam da li je njihov odgovor trebao da bude šala, ali su rekli da je to dobra ideja!?!
Dakle, ljudi, slobodno kradite, ja ću vam biti svedok da je policajac to rekao… Bar dok se ne vratimo na stare dobre Hamurabijeve, Dušanove i druge zakonike, pa ko ukrade nek’ mu se odseku ruke!