hipermnezičke slike pod pozitivističkom lupom ili „ko je lusija?“

Prisećajući se svog života retrospektivno i ubrzano, šta mi od slika prvo „iskače“ pred oči?

Pitanje je teško, ali sve se to može lako obajsniti ako u pomoć pozovemo ne-mnogo-nam drage pozitiviste, npr. Ipoilita Tena i teoriju o sredini, momentu i rasi… ili nekim drugim redom.

Rođena sam 1984. pa mi je nešto od onog orvelovskog i apokalitpičkog ostalo da struji, osećam ga ponekad kao snažno bzzzzz u glavi. Ne bismo bili dosledni odabranom metodu, kada se ne bi rekla i posledice (bzzzz i nije neka pozitivistička posledica), dakle, sve to proizvodi male anksiozne napade, ali pošto smo danas zdravo i naučnički nastrojeni, reći ćemo kako sve u svemu to i nije važno.

Sredina kao faktor u mom slučaju nipošto nije tema koju treba prenebregnuti, a neposredna blizina ludnice mestu mog rođenja, odigrala je, kako mi se čini, ne male uloge… mislim da je moja mala glava bila ozračena ludilom čim je izvirila na svet. no, ne anticipirajmo…

O rasi nemam bogzna šta originalno da kažem: konglomerat svega što se našlo u istoj epruveti, homonunkulus, tipično vojvođansko dete.

A slike? Jedna ljuljaška i pad sa nje pravo nosem na prag (to bih rekla da mi je prvo sećanje). Neka deca koja se igraju kockama u obdaništu dok tri vaspitačice pokušavaju da me nagovore da treba da se družim sa drugom decom i da razgovaram. Čudni imidži (tačnije imaži) koji su me čitav život pratili iako sam svo vreme bila sasvim normalno dete. Moj verenik Pitchweis bi sada rekao da je poricanje prvi znak ludila, ali ne anticipirajmo…